„Nemojte, kao boga vas molim, da mi zabranjujete da mislim“
mandatar
Iako je Zoran Kesić pisanje provladinih tabloida dobro označio kao „zlo“, teško da smo blizu rešenja problema tabloida. Naš problem u vezi sa tabloidima je u stvari u tome što je logika tabloida široko podržana, za razliku od Kesićeve logike. U čemu je zapravo razlika? Kesićeva logika, a kako je ja razumem to je i moja logika, jeste da postoji nešto što je dobro i nešto što je, suprotno, „zlo“, dakle, nešto što je pohvalno i dopustivo i nešto što je loše i nedopustivo, čak i kada se radi samo o govoru. Suprotna logika je logika „prava na mišljenje“, odnosno, da ne postoji dobro i zlo nego samo pravo da se kaže bilo šta. Ova druga logika naslanja se na davnu kritiku „verbalnog delikta“. Od kada je taj delikt ukinut, društvo većinski smatra da se sve može reći i da to pravo ne treba da bude ničim ograničavano.
Razmislite bolje na čijoj ste ovde strani: s jedne strane imate logiku Z. Kesića, a sa druge logiku, recimo, ministra N. Stefanovića, koji kaže: „Slobodu govora mi niko neće uskratiti“. Ministar to kaže jer smatra da je legitimno reći da „oni“, televizija N1, žele da „Vučić završi kao Gadafi“.
Dakle, pitanje je Da li je legitimno i u okviru slobode govora tvrditi da neko želi nečije ubistvo?
Ova tehnika bi se mogla nazvati „prikazati protivnika kao krajnje, sablažnjivo, nemoralnog“, odnosno, pripisati mu namere i želje da dovede do nekog krajnje neprihvatljivog ishoda – nečijeg ubistva, „haosa“, smrti, oduzimanja slobode itd.
Zapravo je isto to pokušano da se, preko provladinih tabloida, učini sa ambasadorima Devenportom i Skotom. Njima je pripisano da su „zaštitnici haosa“, da su deo „zavere protiv vlasti u Srbiji“ i da oragnizuju „ubijanje Vučića“.
Drugi način da se oduzme moralni status protivniku je da se on prikaže kao neko ko „dobija direktive“ od nekog drugog, odnosno ko je „u službi nekog drugog“. U slučaju Savamala, oni koji daju direktive su ambasadori Skot i Devenport, a oni koji primaju direktive su zaštitnik građana Saša Janković i poverenik za informaicje Rodoljub Šabić, a posle njih i svi organizatori protesta i brojni kritički novinari. Direktive daju i Soros, Nataša Kandić i Rokfeler, kao i opozicioni prvaci Pajtić i Radulović.
Dakle, tehnike su ove: na osnovu „poverljivih izvora“ i „reči naših sagovornika“ akteri se optužuju da:
- Imaju loše namere, žele ubistva, haos, „rušenje“ itd.
- Slušaju direktive, u službi su stranaca, plaćenici, zaverenici, „paravan“, „pešadija stranih plaćenika“ itd.
Sad se postavlja pitanje: da li je ovo legitiman deo „slobode govora“? Očigledno je da vlast i javnost koja je podržava smatra da jeste, inače to ne bi ni radili. Kako stvar stoji sa nama ostalima?
Na primer, mogli bismo da zamislimo opozicioni medij koji je dovoljno gledan, a koji bi istu ovu metodu primenio na vlast. Mogli bi da tvrde da je SNS i mandatar eksponent stranih interesa, da dobija direktive od EU ili Putina, zavisno od preferencija, da želi da uništi Srbiju itd. Treba primetiti da bi sada vladajući način mišljenja ovakav medij morao da načelno podrži. Oni bi naravno sa indignacijom odbijali da su u službi Sorosa ili EU, ali bi te optužbe bile sasvim u skladu sa „slobodom govora“. Nekako se, doduše, desilo da nijednoj privatnoj televiziji ne pada na pamet da upotrebljava ovakav govor, ali on je načelno dozvoljen (samo je praktično zabranjen).
Ako bismo i mi zauzeli stav da je ovakva sloboda govora legitimna i dozvoljena, onda bismo dobili mogućnost da vlast proglašavamo stranim špijunima, ali bi se ona Kesićeva ocena da je pisanje tabloida „zlo“ izgubila. Više u tome ne bi bilo ništa načelno loše, samo bi se propagandna oštrica usmerila na drugu stranu.
Da postavimo još jedno, dalje pitanje: Da li u „24 minuta“ nema otpužbi da SNS sluša naredbe Sorosa i želi haos u Srbiji, zato što to nije istina ili zato što to autori „24 minuta“ ne smeju da to kažu (pa im niko nije kriv) ili zato što autori ne žele da se koriste takvim optužbama?
U skladu sa mogućim odgovorima na ovo pitanje su i strategije reakcije na naš problem.
- Mnogi će reći da su optužbe tabloida da domaći novinari rade za CIA, doduše nepotkrepljene bilo čime osim „našim izvorima“, ali da su one izraz uverenja urednika tabloida i vlasti i da bi bilo možda neprimereno da im se zabrani da iskazuju ono u šta veruju da je istina. Optužbe su, prema našem mišljenju, apsurdne, ali prema njihovom su istinite.
- Ako autori „24 minuta“ ne smeju da „uzvrate istom merom“ onda je to stvar njihovog nedostatka hrabrosti. Niko ne bi trebalo da se uzbuđuje oko toga, a pogotovo ne da traži neke mere protiv pisanja tabloida. Valjda treba podržavati hrabrost, a ne nedostatak hrabrosti.
- Međutim, ako novinari „24 minuta“ smatraju da je loše i pogrešno nekoga, bez dokaza, proglašavati za stranog špijuna – e, onda…
Onda zapravo ne znamo šta da radimo. Onda ovde imamo neku drugu logiku od logike „slobode govora“ u kojoj svako ima pravo da kaže šta želi, ako je to njegovo uverenje. Sledeće pitanje je ovo: Imaju li pravo Kesić, i njemu slični, da traže da se njihovo mišljenje o tome da su neki postupci loši i neprimereni iskoristi za proglašavanje takvih postupaka za nepoželjne, nedopustive ili kažnjive?
Kada bi se publika novina u Srbiji u većoj meri slagala sa Kesićevim mišljenjem, onda bi problem sa tabloidima bio manji iz prostog razloga što bi manje ljudi kupovalo takve novine. Dakle, više ljudi bi odbilo da učestvuje u blaćenju političkih protivnika i pojedinih sugrađana. Međutim, kod nas nije tako. Tabloidi imaju sasvim dovoljno publike.
Šta onda da se radi? Srećom, još je Džon Lok jasno rekao da slaganje većine nije kriterijum istine, tako da deo javnosti koji se protivi tabloidnom novinarstvu može da nastavi da misli da je ovaj način pisanja loš, neprimeren i nedopustiv. Oni bi mogli da se trude da njihovo mišljenje postane većinsko, odnosno, da ga prihvati dovoljno ljudi kako bi se donela drugačija pravila koja bi ograničavala ili kažnjavala tabloidno pisanje.
U tom poslu je važno da ograničavanje i kažnjavanje neke vrste ponašanja nije nešto što je protiv „slobode govora“, jer isti princip ograničavanja i kažnjavanja primenjujemo i u drugim oblastima: zakoni, pravila i kodeksi i postoje da bismo neke postupke ograničili, onemogučili ili kaznili.
Govor se u tom pogledu ni u čemu ne razlikuje od ostalih postupaka. Kao i fizičkim ili pravnim postupkom i govorom se mogu ugrožavati nečija prava ili kršiti norme koje konstituišu dobru zajednicu ili uređeno društvo.
Po meni, tri stvari bi mogle das pomognu da se tabloidno novinarstvo suzbije:
- Da neki sud, prema zahtevu neke oštećene strane, pozove urednike tabloida da dokažu optužbe o „namerama za izazivanje haosa“ i „primanju direktiva od stranih službi“.
- Da tekstovi napisani, navodno, na osnovu „naših izvora“ dobiju obavezna obeležja kako bi se skrenula pažnja čitaocima da možda čitaju propagandni tekst (kao što emisije na TV imaju preporuku o primerenom uzrstu ili paklice cigareta upozorenja),
- Da tabloidi ne dobijaju javni novac.
Kako sada stvari stoje, današnji sudovi i regulatorna tela razmišljaju u skladu sa devizom neograničene „slobode govora“.
Da li je to i vaša logika?
Dvogled (rezervna kopija) 