Paradoks neoliberalizma u jednoj rečenici

Novi ministar privrede Dušan Vujović:

„Komentarišući najave premijera o mogućoj privatizaciji Telekoma, delova EPS, Železnica i Srbijagasa, Vujović je istakao da, ako država nema ni kadrovske, ni sistemske ni druge pretpostavke da tim vlasništvom efikasno upravlja, onda su različite forme uvođenja privatnog sektora u ta preduzeća bolje rešenje nego monopolsko upravljanje od strane države.“ (RTV)

Gde je paradoks (2u1):

1) država nema kadrovske pretpostavke da upravlja – kaže ministar privrede kao državni činovnik zadužen za upravljanje privredom,

2) uvođenje privatnog sektora umesto neefiksane države je bolje rešenje nego monopolsko upravljanje od strane države – Šta ovde znači reč „monopolsko“ i kako se to značenje menja kada u neko monopolsko preduzeće uđe privatni sektor?

 

Advertisements

I subvencije i privatizacija (program vlade)

Aleksandar Vlahović, Blic:

Pozitivno ocenjujem i to što će se brzo početi s privatizacijom Telekoma, banaka u kojima država ima većinsko vlasništvo, „Dunav osiguranja“, a pokazana je i odlučnost da se reši problem preduzeća u restrukturiranju.

Konsolidacija „Srbijagasa“ je nužnost, a ohrabruje i najava da će ponovo biti subvencionisanih kredita privredi. Ključan je akcenat na razvoju privatne privrede, malih i srednjih preduzeća, kao i preduzetništva, a što je pokretač budućeg rasta. Dobro je da je filozofija promenjena, kao i odnos prema privatnom sektoru. Bez stvaranja uslova za razvoj preduzetništva nema mogućnosti da se država u celini snažnije razvija.

nlb_opsta_sema

(ekonomisti oduševljeno hvale vladu)

TEORIJSKO, IDEALNO I REALNO

U nastavku priče o logici na domaćoj političkoj sceni sada ćemo obraditi pojmove ide/e/alnog i realnog. Logika u kojoj važnu ulogu igraju ovi pojmovi na neki način je još manje svesna od logika koje smo već obradili. Ipak, ova logika vrši jednako značajan uticaj na politiku i društvo. Ona predstavlja način na koji mislimo, a da o tome skoro nikada ne razmišljamo.

Nego da se bacimo na pojmove. Prvi par pojmova je ideelno (teorijsko) i realno. U najkraćem, ovde se radi o opoziciji između onoga što postoji u govoru ili ideji i onoga što postoji u realnosti, izvan govora. Na primer, kada kažem “Ja nikada ne pijem” to je jedan iskaz koji opisuje jednu moguću realnost. U realnosti ja zaista mogu da ne pijem uopšte, da pijem ponekad ili da budem pijanac. Ta ista razlika postoji i na nivou onoga što smatramo da je dobro raditi ili da treba raditi. Na primer, mogu da kažem “Treba piti jednu čašu vina, uz ručak” i onda da to činim ili ne činim.

To je dakle, razlika, IDEELNO – REALNO. Pošto je ona jednostavna, već vidim da bi neko mogao da protestvuje: Šta će nam onda IDEELNO, teorija i ideje, dovoljno je da radimo to što bi pričali, “Hajde da radimo, a ne da pričamo!” itd. Međutim, ideelno je veoma važno i bez njega ne može skoro ništa samo da se radi.

Tri su razloga za to:
1) Neke stvari nisu jednostavne kao piti vino uz ručak, potrebno je objasniti kako i šta da se radi (nauke postoje zbog ove okolnosti)
2) Osim toga, postoji potreba da više ljudi deli iste ideje ako sarađuju na nekom poslu (to je razlog zašto treba i govoriti, a ne samo znati čak i komplikovane ideje)
3) I najzad, ako više ljudi nešto radi, oni se moraju dogovoriti koja ideja će biti ostvarena, pošto više ljudi po pravilu ima više ideja.

Sada je značaj razlike IDEELNO – REALNO već malo jasniji. Oni koji imaju nešto protiv teorije, zapravo: 1) smatraju da je sve jednostavno 2) da ljudi ne moraju znati na osnovu kojih ideja rade i 3) da se pitanje izbora šta da se radi, može rešiti na neki drugi način, osim raspravom između slobodnih ljudi.

Drugim rečima, protivnici „teorije“ su obično protiv „inteligencije“, transparentnosti i slobode, odnosno, dosta su autoritarno usmereni. Sada smo već bliže našoj realnosti. Problem našeg društva je upravo to što je njegova politička kultura antiintelektualna, toleriše netransparentne poslove vlasti i autoritarna.

Dakle, ideje, misli, govor su važni. Važno je i šta kažete da ćete raditi, a ne samo šta radite. Važno je i raspravljati o tome što treba da se radi, a ne samo raditi. Naš antiintelektualizam i autoritarnost ima i svoj jezički izraz u pomenutoj ironiji prema „teoriji“ i posebno prema filozofiji. „Nemoj da filozofiraš“, precizan je izraz naših problema.

Jednom kada se ustanovi kultura neprijateljstva prema „teoriji“, treba pronaći i neku osobinu teorije koja je diskvalifikuje i kod nas se to najčešće čini izjednačavanjem „teorije“ i ideala, IDEJA i IDEALA. Navodno, teoretičari se bave idealima, pri čemu se podrazumeva da je svaki IDEAL praćen nedostacima. On je najšešće prikazan kao nemoguć, povezan sa željama predlagača i nepraktičan (nepovezan sa teškoćama koje su povezane sa njegovom realizacijom). Uz sve to, pretpostavlja se da teoretičar-idealista govori ono što svi zanju da „treba“, ali što treba i uraditi, a tu su prave teškoće. Ovim se ponovo dolazi do onoga od čega se i krenulo. Teorija je suvišna – svi znaju šta treba, jedino niko neće ili ne može.

Ovi nedostaci koji navodno prate svaku teoriju lako se mogu izbeći. IDEAL bi naprosto mogla biti ona teorija, onaj opis stanja i namera, koji se smatra najboljom, pa prema tome i ostvarivom, realnom i praktičnom. Međutim, ova redefinicija pojma IDEAL, koja bi ga skoro sasvim približila pojmu IDEELNO, koji smo opisali ranije, skoro se nikada ne preduzima. Razlog tome može biti samo u tome da bi se na ovaj način TEORIJA kojoj je već namenjena uloga nečeg suvišnog i problematičnog, prebacila u domen korisnog i neophodnog, a to nam ne dozvoljava naša antiintelektualna, autoritarna i netransparentna politička kultura.

Teoriju i javnost ne volimo i zbog navika koje nas odvraćaju od javnog iznošenja stavova – da se ne bi zamerali vlastima – ili zbog činjenice da javni stavovi u principu obavezuju, pa se ne mogu bez posledica menjati itd.

No dobro, kakve veze ova apstraktna struktura IDEJA – IDEAL – REALNOST ima sa konkretnom politikom? Nije valjda da naša politika zavisi od ovakvih struktura, a da nije prosto racionalna – praktična – delatnost, u kojoj svi racionalno odlučuju na osnovu realnih razloga, jedino izbegavaju da nas o tome obaveste? Pošto je na ovaj način opisana autoritarna politička kultura, ona mora imati veze sa svim našim poslovima.

Ako teorija nije bitna, već samo „praksa“, ako se podrazumeva da svi znamo šta treba, samo to treba uraditi, onda će važeća nemušta „teorija“ biti samo jedna. Čak i ako ih je više, one mogu biti sam mnoštvo nepraktičnih idiosinkratičnih ideja, nevažnih u odnosu na praksu koja će ih ionako izmeniti. Kakav bi mogao da bude oblik političkih rasprava u takvom društvu?

Možemo ovu opšteprihvaćenu nemuštu teoriju označiti sa I (od ideja ili ideal), aktere koji je zastupaju sa H (od homo – čovek) a sa R bi označili izglede njene realizacije. Šema (1) bi bila ova:

H                    I

R

Pošto važeću, nemuštu, IDEJU podržavaju svi, jedini način za sticanje prednosti u odnosu na konkurentne nije neka drugačija ideja, nego neka vrsta ad hominem argumenata: „ideja je dobra, ali vi niste oni koji treba da je sprovode“ ili „ideja je dobra, ali je vi ne mislite sprovesti“. U prošloj kampanji argumentacija je imala upravo ovaj oblik: „Birajmo original, a ne kopiju“, ne smemo glasati za stranke devedesetih, oni nas vraćaju u devedesete itd. Druga linija argumentacije je: Oni samo pričaju o reformama, a neće ih sprovesti. Same reforme, nisu skoro nikada ni razrađene, ni diskutovane, potpuno u skladu sa osnovnom šemom neprijateljstva prema „teorijskim“ pitanjima.

To znači da trenutna Neoliberalna „teorija“ (NT) kojom se opravdavaju planovi u politici, nije teorija u pravom smislu: to je skup tvrdnji od koji su neke prihvatljive, a neke potpuno manipulativne i obmanjujuće, a da se i jedne i druge ponavljaju u javnosti samo kao izgovori i opravdanja u čiju se validnost skoro nikada ne ulazi.

Nama je autoritarna politička kultura veći problem i od same neoliberalne teorije koja trenutno dominira u toj autoritarnoj kulturi. Ta autoritarna kultura i tu teoriju čini samo praznom ljušturom, koja nije puno više od izgovora. Znak razbijanja ove kulture biće jedino rehabilitacija upravo „teorije“, a ništa se ne čini teže od toga. Šema (2) bi onda mogla da bude:

I1                                   I2
H1                                 H2

R

I1 i I2 su alternativne Ideje, a postojanje alternativnih ideja otvara mogućnost da realnost dođe do izražaja, kao deo argumentacije koja se pojavljuje u takmičenju tih ideja.

Videćemo, trenutno imamo jednu ideju (NT) i šemu 1. Odnosno, pravog IDEELNOG ni nemamo. Što je daleko od IDEALNOG. A REALNO NAM JE U SKLADU SA TIM.

A, kao što neko reče, nema praktičnije stvari od dobre teorije.

Neoliberalni savez radnog naroda Srbije

Trebalo je neko vreme da se te kockice slože, ali kada sam video kako i Jurij Bajec, jedan od ekonomista koji su u vreme DS bili aktivni, upozorava da nam, ako ne sprovedemo reforme, preti grčki scenario, kada se videlo kako skoro sve stranke ne mogu odoleti pozivu da se pridruže vladi (neprijatno im je da budu opozicija takvom programu), kada se vidi kako se preostala opozicija etiketira kao “sluge tajkuna” i “lopovi”, treba jednostavno sabrati dva i dva: mi smo ponovo u autoritarnom sistemu, u nekoj vrsti novog Neoliberalnog Saveza Radnog naroda i Poslodavaca.

Poslednju sumnju razvejao mi je ekonomski novinar u jučerašnjem 1na1 koji je rutinski kao neprijatelje reformi, tačnije “viruse”, “parazite” i “klijentelu” označio radništvo, službenike i poštenu intelegenciju koja stoji na putu napretka. Tu je najzanimljiviji taj diskurzivni kontekst – ni voditeljki emisije ni ekonomskom novinaru ne pada na pamet da “reforme” dovedu u pitanje. Kritika Danice Vučinić iscrpljuje se u tome da izrazi sumnju da će neophodne reforme Vučić sprovesti, ali ekonomski novinar je uveren da hoće. Sada mu ništa ne stoji na putu pošto ima “apsolutnu vlast”, a baš takva vlast je neophodna da bi se sprovele reforme koje su nužno “nepopularne”.

U pervertiranom obliku mi smo ponovo u komunizmu. Postoji ideološka monolitnost koja se prelila u natpolovičnu podršku jednoj stranci, silina podrške je tolika da i skoro sve ostale stranke moraju da se priklone, gube se razlike u programima, pa će SPS ‘ladno, samo zbog nekoliko ministarstava, ostaviti iza sebe svoj navodni “program”. Moram priznati da ovoliko prestrojavanje nisam očekivao. Apsolutnu vlast u stvari ne čine poliričari, nego spremnost tako velikog broja ljudi da igraju po novim pravilima. Drugim rečima, Blic je ovde problem, a ne Kurir, a i Vreme ili uostalom Press u kome je urednik bio pomenuti ekonomski novinar, koji su navodno opozicija, ali su se zalagali za u dlaku iste stvari koje su danas na dnevnom redu. Mi imamo problem sa političkom kulturom u kojoj je moguće da jedna ideološka priča bude tretirana na ovaj način od toliko širokog spektra aktera.

A kao i ideološki monolit komunizma i ovaj neoliberalni savez je nekoga isključio – u novi “radni narod”, sada ne spadaju , za promenu, radnici i javni sektor i, naravno, inteligencija, “poštena“. Oni koji rade i nisu paraziti su poslodavci i oni daju ton ovom novom neoliberalnom savezu. Iako je njihova ideološka priča suprotna nekadašnjem Savezu komunista, autoritarna matrica je skoro identična. I ovi ljudi govore zagledani u svetlu budućnost i znaju šta se “mora” učiniti po svaku cenu.

Tako, ako u sledećem periodu bude lamenata zbog malenosti opozicije i sve većeg deficita demokratije, treba se setiti da mi imamo sasvim dovoljno opozicije u odnosu na to koliko imamo alternativnog načina mišljenja. Ako svi misle na isti način, ako su svi za “reforme”, osim onih koji su neprijatelji naroda, opozicija je suvišna.

Novi vođa i novi pralament i nova malena opozicija posledica su dugo godina negovanog ideološkog jedinstva.

Čini se da je to razlog zašto nam se Azra čini ponovo aktuelna.

Azra: Nedeljni komentar

Čitam nedjeljni komentar koji jasno
kaže
tko ne misli ovako taj kleveće i laže
ljudi bez kalibra i bez ideje
ufuravaju nam istine crno bijele
investicije su probile plafon troše se krediti
svuda mnogo paranoje svi su do grla u krizi
a mi bi htjeli da budemo centar svijeta
kineski sindrom za mnoga ljeta
a ja
ja nemam dara
zabranjeno da se odgovara
šljakeri danas žive kao bubreg u loju
nitko ih ne dira dok stoički drmaju
lozu
penzioneri sjede mirno kao ptice na
grani
raj za moju staru vrte se tobogani
svako malo neko se pospe pepelom
po glavi
opreznost iznad svega budi pametan stari
a kaj ti tu mozes ne budi lud
oni budu tebe rista ravno na sud
moja mala nije nikad bila u Džambo
džetu
ne pada joj na pamet ona drži dijetu
klinci zure u TV i to po cijeli dan
oči su im četvrtaste kao ekran
ja se vraćam kući rano u pola šest
na prvom uglu konfisciram jogurte
udarac u glavu me brutalno dovlači
svijesti
ako ne slušaš kurvin sine nećeš ni
jesti

 

 

Operaciona sala

piše: Stefan Aleksić

I pre nego što se nova vlada formirala, i pre nego što uopšte znamo ko će biti u njoj, započela je i kampanja baražnog pripremanja stanovništva na „krv, znoj i suze“: izgleda da smo u tolikoj buli, da nam nema druge nego da legnemo na operacioni sto, pa kud puklo. Na primer, jedan video na jutjub kanalu nagoveštava da je počela kampanja za donošenje novog zakona o radu koji će biti veoma sličan onom koji je predlagan krajem prošle godine. Jedina razlika je glavni zagovornik: to je u prošlom mandatu bio Saša Radulović, sada će biti Aleksandar Vučić. Ključna razlika, mora se priznati, jer Radulović je trebao biti marginalno značajan ministar, doveden da bi šest meseci bio ikebana poput Krstića, dok je Vučić trenutno najmoćniji političar u Srbiji i pošto je on odlučio zakon će biti donesen a diskusije neće biti. Pomenuti video je urađen krajnje amaterski, pretrpan je primitivnim i uvredljivim stereotipima prema radnicima ali i citatima nekih od političara a najzapaženiji je svakako budući premijer. Sudeći po amaterizmu i pojavi Vučića iz vremena dok je bio potpredsednik vlade, rekao bih da je u pitanju projekat (omladine) SNS-a kao korak u pripremi terena za donošenje serije novih zakona i politike štednje.

Sve češće se pominje i uvrnuta ideja da se otpremnine radnika koji će biti otpušteni iz javnog sektora poklone privatnicima koji te radnike zaposle. Da će to ići kao što je išlo i sa subvencionisanjem radnih mesta za vreme NIP-a, to jest da će „privatnici“ zapošljavati ljude tačno onoliko koliko bude ugovorna obaveza i da će ih posle šutnuti na ulicu a zadržati onaj novac od otpremnine i sav profit koji su im radnici svojim radom ostavili, ne treba sumnjati. Izgleda da krv, znoj i suze nisu predviđeni za sve. Pominje se i povećanje starosne granice za odlazak u penziju, pominje se smanjenje primanja u javnom sektoru, smanjenje radnika u javnom sektoru i tako redom.

Sasvim „slučajno“, baš ovih dana je u Politici postavljeno i eksplicitno pitanje: da li bi Vučić mogao da bude srpska Margaret Tačer i da izvede reforme poput onih koje je ona izvela u Velikoj Britaniji? Sve se, naravno, dešava u globalnom kontekstu i od njega nema bega a upravo je Margaret Tačer bila ključna politička figura koja je početkom osamdesetih uspostavila novu globalnu paradigmu, pa je razumevanje njenog manevra ključno.
Uspešnost njenih reformi je u najmanju ruku problematična. Istina je da su tokom osamdesetih i devedesetih Britanija i SAD prošle kroz pravi ekonomski bum, ali tom bumu su kumovale i neke objektivne okolnosti: otvaranje Kine, Indije, Brazila i istočne Evrope kao ogromnih tržišta i izvora ekstremno jeftine radne snage, pojava radikalno novih tehnologija (kompjutera), posledični supersonični porast produktivnosti praćen stagnacijom zarada što je omogućilo vrtoglave profite i slično. Komotno bi se moglo tvrditi da bi osamdesete i devedesete bile privredna belle epoque i bez Regan/Tačer reformi.

Međutim, ne treba zaboraviti ni još jednu činjenicu: nisu svi profitirali od tih reformi. Iz pozicije onih koji su bili gubitnici, Margaret Tačer je upropastila Britanske sindikate i radništvo: to dokazuje i duboka podeljenost Velike Britanije koja je izbila na videlo prošle godina, prilikom njene sahrane. Polovina je tugovala za gvozdenom Lejdi, druga polovina je slavila smrt „kučke“ (a pitanje je koja je grupa bila veća).
Moglo bi se, međutim, reći da su privredni fenomeni SAD-a i Velike Britanije postignuti „na kvarno“: Tačer i Regan su videli brisani prostor i zatrčali se poput nekoga ko se zatrči dok ostali ne gledaju pa tek kad dobrano odmakne, vikne start. Njihove reforme su kao svoju ključnu komponentu imale kršenje jednog društvenog ugovora gde je jedan od najvažnijih standarda bio da država i radnici (oličeni u sindikatima) pregovaraju, odnosno negovanje i postojanje socijalnog dijaloga. U slučaju Margaret Tačer i Regana pregovori sa sindikatima su bili opcija koja je u startu bila isključena, jer su oni bili ozbiljna brana pred krajnjim ciljem: pojeftinjenjem cene rada.

Ekspresna liberalizacija tržišta i smaknuće sindikata naglo je pojeftinilo radnu snagu (a to je ono što je ključno), napravilo bolje uslove poslovanja u te dve države i uslovilo evidentni dash, ali samo privremeno, jer veliki broj država im se pridružuje u deregulaciji, smanjenju uticaja sindikata i pojeftinjenju rada. Globalni kapital je jurnuo u tržišta gde je naglo pojeftinio rad a posledica toga je i rast – ono što se uzima kao argument za praktikovanje slične agende.

Jednom rečju, nametnut je tempo, a za ostale države ne priključiti se trci značilo je ostati pozadi.
I tako su ostale države bile primorane da prate trend, jer bi u suprotnom kapital iscureo u druga tržišta pa je otpočela opšta trka do dna: uslov opstanka na tržištima je sve radikalnije pojeftinjenje rada, ali ono nikad više ne može proizvesti rast uporediv sa rastom SAD i Velike Britanije osamdesetih i devedesetih, sem u slučajevima ekstremnih demografskih prilika. A ne može proizvesti rast zbog toga što sve države smanjuju cenu rada, pa se osetna razlika u odnosu na konkurentska tržišta ne može postići. Ako se ne varam, takva situacija se naziva tržište marginalnog profita.

Tačer i Regan su uradili još jednu stvar koja je po tadašnjim merilima bila neprihvatljiva jer su koristili državu kao mehanizam jedne klase: vlasnika kapitala (toliko i o tome da su kapital i država u antagonističkom odnosu: lassaize fair samo negde ali za to vreme davite radnike i sindikate i vadite nas kad zabrljamo), i to najviše u procesu uništavanja sindikata. Ona je manipulacijama uništavala sindikate i time se pozicionirala kao otvoreni neprijatelj radnika, iako po definiciji ni jednom od svojih građana ne bi trebala biti neprijatelj. Valja primetiti i da argumentacija protiv sindikata nije politička argumentacija (na primer: „nemate prava da se sindikalno organizujete zbog toga i toga“) već je pragmatička („loše je za sve kada se sindikalno organizujete“). Ovakva argumentacija je odraz strateškog zavadi-pa-vladaj pristupa u ratu protiv sindikata jer se tako mobiliše stanovništvo, zbog čega i dolazi do nesolidarnog stava običnih građana prema radnicima koji štrajkuju.

Kao što je bio slučaj sa socijalnom državom, država neoliberalizma je i dalje redistributivni mehanizam, razlika je jedino u koje ime se preraspodela vrši. Socijalna država raznim mehanizmima smanjuje profite i razliku smešta u javne servise u ime mogućnosti emancipacije siromašnijeg dela društva i društvene pravde. Neoliberalna država osiromašuje stanovništvo da bi rad bio jeftiniji i da bi se profit vlasnika kapitala maksimizovao, a sve u ime povećanja efikasnosti. Odluka o tome koji od ovih modela želimo trebala bi biti odluka koju donose građani, a pretpostavljam šta bi gotovo uvek bio rezultat. I baš zato se put u neoliberalizam opravdava kao nužnost i zato se on ne predstavlja kao stvar izbora, već moranja.

Potezi u domaćoj političkoj igri

Naša trenutna politička igra igra se pomoću samo 5 poteza.

Pošto smo obradili glavne oblike logike u našoj politici, možemo da od njih sastavimo kompletnu šemu.

U našoj politici ima svega nekoliko poteza koje igrači igraju, a koji odgovaraju respektivnim logikama: neoliberalnoj logici (NL) i lustracijskoj logici (LL – u dve varijante vezane za zločine i za korupciju). Osim ove tri logike, tu je i sve manje zastupljena nacionalistička logika (NcL) i na marginama kritika prethodnih nedemokratskih logika, logika belih listića (LBL).

Čitava politička igra igra se samo na osnovu 5 poteza:

1. Vi ste lopovi, mi smo pošteni

(trenutna varijanta (kontra)lustracijske logike, koja obezbeđuje samovolju novouspostavljene “apsolutne vlasti”)

2. Vi ste zločinci, mi smo pristojni (klasična lustracijska logika)

3. Vi ste paraziti, mi radimo (neoliberalna logika privatizacije, bolnih rezova itd.)

I mimo ovih, jedan sve manje zastupljeni potez:

4. Vi ste izdajnici, mi smo Srbi (nacionalistička logika)

I jedini demokratski potez:

5. “Vi se ne bavite javnim interesom, niste zaslužili glas” (potez belih listića)

Prva tri poteza ispunjavaju skoro celi politički prostor. Politika budućeg premijera je, na primer, spoj poteza 1 i poteza 3, čak uz koketiranje sa potezom „vi ste zločinci“, makar preko istraga Miloševićevih zločina koje se stalno najavljuju. Tabloidi služe da naglase potez 1: Vi (DS, SPS i drugi) ste lopovi.

Opozicioni mediji, kojih je sve manje, kao i sama opozicija (DS), još uvek igraju prevashodno potez 2: Vi ste zločinci, sa sve manje uspeha.

Zanimljivo je da, iako je ideja o kraju nacionalizma kao dominantne ideologije u Srbiji bila osporavana, nacionalistička logika danas tavori na marginama. Nacionalističke stranke (DSS, Dveri, SRS) nisu ušle u parlament i mada se nacionalistička logika još uvek u razblaženom obliku provlači kroz javni govor glavni igrači više uopšte ne koriste osnovni nacionalistički potez „Vi ste izdajnici“. Doduše, snaga sa kojom je nekada taj potez korišten umnogome je odgovorna za intenzitet današnje poruke „Vi ste lopovi“.

Međutim, sve je to manje važno. Danas su na dnevnom redu „reforme“, odnosno „izlečenje od socijalističkog samoupravljanja“ ili od „parazitskog sistema“, zavisno od toga ko govori.

Sva četiri glavna nedemokratska poteza u stvari su jedan potez čija je osnovna crta omogućavanje nečije samovolje (nacionalista, kapitala, „apsolutne vlasti“, „demokrata“) i neutralisanje drugih iz političkog prostora.

Postoji i peti, ovog puta zaista demokratski, potez, koji je, naravno, takođe na margini, ali ipak vrši neki uticaj. To je potez koji su preduzeli beli listići u svim svojim formama: „Vi ste nedemokrate, ne štitite interese građana, odnosno, javno dobro“, sa dodatnim potezom neglasanja za stranke koje ne ponude dovoljno rešenja u javnom interesu.

Politička klasa unisono je ovaj potez ocenila kao „besmislen“.