Good bye, DS

“Naš cilj može biti samo humaniji, pravedniji i efikasniji kapitalizam.” – Bojan Pajtić.

Programsko opredeljenje novog predsednika DS predstavlja konačno pristajanje Demokratske stranke uz politički mejnstrim. I oni će odsad nuditi neoliberalizam (kapitalizam) sa ljudskim licem, program koji će se jasno kretati putem kojim se “mora” ići, ali će nuditi i nešto više socijalne glume. Nije politika DS bila daleko od ovakve ni poslednjih godina, a ni Đilasov program nije bio daleko od toga. Ono čemu se moglo nadati, a što će odsad biti moguće samo uz neku novu političku snagu, jeste javno priznanje da je neoliberalizam sa ljudskim licem iscrpljena opcija i da se mora tražiti nešto novo.

Pajtić je svoje opredeljenje za kapitalizam obrazložio time da je stranku izjedala unutrašnja protivrečnost između javno zastupanog socijaldemokratskog programa i činjenice da se većina članova stranke nije identifikovala sa tim programom. Njegovo rešenje je da se od nepopularnog programa odustane. Stranka će i dalje biti nominalno leva, na naš način, leva samo utoliko što ima manje nacionalistički imdž finih, ili u Đilasovoj verziji, pristojnih ljudi.

Ta razlika će onda biti i sve što će odsad razlikovati DS i SNS. Naprednjaci su takođe stranka neoliberalizma sa ljudskim licem, neoliberalizma koji je “najzdraviji sistem”, ali u čijoj implementaciji se mora “brinuti za ljude”. Na tom uskom i jedino dopuštenom prostoru će odsad igrati i DS. Ali, kao što reče Boris Dežulović pre neki dan, zašto bi neko birao neoliberala Bojana Pajtića sa ljudskim licem, ako može da se osloni na autoritarnijeg i trenutno mnogo popularnijeg neoliberala Vučića? Zašto bi neko ko želi da se donese novi Zakon o radu i najzad pokrenu “bolne reforme” za taj posao birao Pajtića, a ne Vučića koji ima mnogo više dara za presecanje i komandovanje?

Demokratska stranka bila je 20 godina stranka u koju su se polagale nade da će Srbija imati uspešnu tranziciju iz autoritarnog Miloševićevog doba ka uspešnom i uređenom društvu. Ta nada je najbolji deo istorije DS. Kada je preokret najzad došao ispostavilo se da na putu normalizacije stoje ogromne prepreke. Prošlo vreme vratilo se 2003. godine i uklonilo Zorana Đinđića koji je predstavljao najznačajniji realni osnov za te nade. U vremenu nakon te prelomne tačke i DS se gubila u tranziciji u kojoj je stihija menaničke tranzicije uništavala sposobnost stranke da reaguje na promene i intelektualno se obnavlja. Praktični poslovi vlasti pokupili su sve potencijale stranke, a veza sa javnošću se izgubila. Nije puno trebalo da se izgube i izbori.

Ako danas DS smatra da je odgovor na buduće probleme politika “trećeg puta” koju je pre 20 godina promovisao Toni Bler, čini mi se da je DS izgubila korak sa vremenom. Kao da još uvek potku ideologije DS određuje posipanje pepelom zbog levičarske prošlosti. Kao da se misli da, pošto smo već jednom grešili, ubuduće ne bi trebalo da razmišljamo i odlučujemo samostalno i da treba pristati na neoliberalne evropske diktate.

Ovo pristajanje će od DS napraviti regularnu stranku poretka, ali u pristajanju na ono što se “mora” nema energije.

A gde nema energije, nema ni budućnosti.

U lice cenzuri

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.
Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.
Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Blogovi i stranice:

 

Akuzativ

Aleksandar Sekulić – 2389

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Bozóki Antal

Ch3d4 (Vojislav Bajakić)

Constrictoria Boa

CRZ Blog

cult – B92 blog

Danubius forum

Dario Hajrić – Sistem i lom

Dejan Pešić

DJ Ivica

Dokona popadija

Dopisi iz Diznilenda

Đorđe Bojović

Džunglica

Edis Đerlek

Euterpaspeaks

FCBK

Ivana Ćirković – Organ Vlasti

Ivy Jbte

Iz glave radio

Izvan kuhinje

Jelica Rogić

Just Bloggin’

Kontrapress

Kriza identiteta

Leksikon YU mitologije

Liceulice

Logaritam

Loose Ends in Economics

Luka Božović

Mahlat

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Mesec, suncokret i ostale priče

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Đajić

Miloš Sečujski – B92 blog

Mojporrtal.org

Mr Black

Ne verujem u muk istine

Nebojša Knežević – yzmaya

Negoslava’s Blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Nikola Kolja Krstić

Novi Sad 2020

Novinarizmi

Novosadsko ubrojčavanje

Od svega po malo

Osmi dan

Ostavite Teslu na miru

Pagankawebshtizza

Panonska revija ludosti

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje

Pećko pivo

Peščanik

Politiks tejps

Popovsko Dokonisanje

Prešlicavanje

Pressburger Csaba

Pressburger Csaba

RainDog po treći put među blogerima

Random Code and Beauty of Organic Entities

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sandra Simonović

Sara Radojković

Savesna

Spookyludila

Staša Koprivica – 100 lisica

Strahinja Krstić

Troblog

Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista

Vazda nešto

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

VladanBa’s Blog

Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael

Vladimir Milutinović – Dvogled

Whatever… Nevermind

While Sleepwalking…

Žarko Ptiček

Žene sa Interneta

 

Organizacije i pokreti:

 

Beograđani protiv prohibicije

Centar za praktičnu politiku

Centrar za marginu

Fondacija Dokukino

Građanske inicijative

Kuća ljudskih prava i demokratije

Mreža za političku odgovornost

Share Fondacija / Share Defense

Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

 

Građanke i građani:

 

Admir Smajović

Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Jovičić

Aleksandar Kezić

Aleksandar Kokotović

Aleksandar Lučić

Aleksandar Stanojković

Aleksandar Živadinović Ćupas

Aleksandra Anokić

Aleksandra Đerić

Aleksandra Jensen

Aleksandra Sokolović

Aleksandra Tomić

Ana Bellotti

Ana Čiča

Ana Kerečki

Ana Manić

Ana Marković

Ana Petrović

Anđela Milivojević

Anica Spasić

Biljana Kovačević

Biljana Kukić

Biljana Marinković

Biljana Mladenović

Biljana Stepanov

Bojan Cvejić

Bojan Radović

Bojana Jevtović

Bojana Miković

Bojana Selaković

Boris Bašić

Boris Lučić

Boris Sijerković

Boško Hadžić

Branislava Nestorov

Branka Dobrić

Dalibor Stojičić

Dana Selaković

Danica Nikolić

Danijel Milošević

Danijela Pejatović

Danijela Rafailović

Danijela Ranković

Danijela Tasić

Darko Vlahović

Dejan Košanin

Dejana Stevkovski

Denis Lazetić

Dijana Hinić

Dimitrije Petković

Đorđe Mančev

Đorđe Trikoš

Dragan Popović

Dragana Kostadinović

Dragana Pećo

Dragana Zlatičanin

Dražen Zacero

Dubravka Nikolić

Dubravka Velat

Dunja Lazić

Đurđa Đukić

Dušica Petrović

Duško Jerkov

Dževid Sadović

Edita Miftari

Emina Kovačević

Filip Perić

Fismir Jahiu

Goran Zarić

Gordana Šajinović

Irina Zahar Hinrichs

Iva Jović

Ivan Lukić

Ivan Popović

Ivan Stanojević

Ivan Stevanović

Ivan Tot

Ivan Vlajić

Ivana Jakovljev

Ivana Mirčetić

Jasmina Lazić

Jasmina Milojević

Jasmina Radovanović

Jelena Jovanović

Jelena Kandić

Jelena Milojković

Jelena Paligorić

Jelena Petrović

Jelena Radanović

Jelena Simić

Jelena Stević

Jelena Tot

Jelisaveta Manojlović

Jelisaveta Mikulić

Jovana Gligorijević

Jovana Jakovljević

Jovana Kolarić

Jovana Pavlović

Jovana Polić

Jovana Prusina

Jovana Radovanović

Jovana Sikimić

Jovana Tripunović

Jovana Vujičić

Jovana Vukić

Katarina Tadić

Ksenija Stojanović

Lav Kozakijević

Lazar Marjanović

Lazar Milovanović

Leopold Rollinger

Ljiljana Bukvić

Ljubica Turudić

Ljubomir Medaković

Luka Rajić

Maja Mićić

Maja Stojanović

Maja Vasić-Nikolić

Maja Vrtarić

Marija Avramović

Marija Đelić

Marija Janković

Marija Maša Bojičić

Marija Milosavljević

Marija Penezić

Marija Radovanović

Marija Stanojčić

Marija Vukosavljević

Marijana Toma

Marina Andromarta Bogojević

Marina Ristanović

Marina Stamenković

Marina Ugrinić

Marko Bogunović

Marko Mitrović

Marko Vidojković

Mašan Minić

Mikaela Smičković

Milan Cvijić

Milan Đukić

Milana Ninković

Milanče Milosavljević

Milena Dragićević

Milica Jovanović

Milica Stojanović

Miljenko Dereta

Milomir Sekulić

Miloranka Ilić

Miloš Avramović

Miloš Dašić

Miloš Janković

Miloš MIhajlović

Miloš Nikolić

Miloš S. Nikolić

Mina Ilić

Mirjana Drašković-Ivica

Mirjana Miočinović

Mirko Rudić

Miroslava Marjanović

Mladen Manojlović

Momir Pejatović

Nada Likar

Natalija Marjanović

Nataša Agbaba

Nataša Mijatović

Nataša Nikolić

Nataša Robulović

Nebojša G. Mirković

Nenad Nikolić

Nenad Vukadinović

Nikola Adžić

Nikola Ristić

Nikola Tomić

Nina Savić

Ognjen Đerić

Olga Gligorović

Peđa Mitrović

Petar Tančić

Radina Vučetić

Radmilo Marković

Rajma Isljami

Ratko Femić

Robert Čoban

Sandra Popović

Sanja Jović

Sanja Zrnić

Sara Dereta

Saška Karamarković

Selma Lazović

Slavica Slatinac

Slavica Stojanović

Slobodan Joksimović

Slobodan Srdić

Snežana Čongradin

Snežana Marković

Sofija Mandić

Sofija Marjanović

Srđan Dinčić

Stefan Aleksić

Stefan Ćorić

Stefan Jovanović

Stefan Šparavalo

Stevan Đekić

Stevan Ristić

Tatjana Radunović

Teodora Tomić

Uroš Jovanović

Vanesa Nikolić

Veljko Radunović

Veselin Nasufović

Vesna Đukanović

Vesna Mićanović

Vesna Miletić

Vesna Pešić

Vesna Vasiljević

Višnja Filipović

Vladimir Marović

Vladimir Stojanović

Vukan Simonović

Vukašin Obradović

Zdravko Janković

Zoran B. Nikolić

Zorica Filipović

Zorica Šćepanović

Žarka Radoja

Žarko Canić

Žarko Ogrizović

Željka Pantelić

 

Krivica vlasti

U ovom čudu što nas je snašlo ima puno pravih ljudskih reakcija, puno solidarnosti i preduzimljivosti, baš kako i treba da bude. Većina tog dobrog što pokušava da ublaži katastrofu dolazi od ljudi koji nemaju veze sa vlašću, ali deo toga sigurno radi i vlast. Međutim, ne bi to bila vlast u Srbiji da sada ne brine i svoje brige, a najviše brigu o krivici. U svojim performansima na sednicama štabova Vučić je uvek brinuo i o tome: „Neću dozvoliti da se prirodna katastrofa prikaže kao krivica nekoga iz države“ je lajtmotiv tih obraćanja. Nepogoda je „biblijskih razmera“, „ništa se nije moglo uraditi“ i slično. Sve je to moguće, jedino se u demokratiji ostavlja da svi zajedno procene da li su te ocene tačne, a nedemokratski političar se trudi da to spreči. Biblijske metafore koja ukazuju na uzroke pojava koji su iznad ljudskih moći ne pomažu u toj proceni, nego samo brinu o skidanju odgovornosti.

A to nije poenta u demokratiji. Na ovom primeru se pokazuje kako smo slabo savladali lekcije moderniteta. Vučić je ovde u poziciji Boga koji naređuje, pati, brine se, odlučuje, ali ne dopušta da on bude odgovoran za bilo šta loše. On je odgovoran samo za dobre stvari, odbranu Šapca, animaciju ljudi. Ovaj način mišljenja je još davno dobio kritiku na primer u Spinozinim delima. Spinoza kaže da Boga ne bi trebalo kriviti za poplave i bolesti, ali kaže i da ga ne bi trebalo hvaliti za dobre stvari. Ako ste Boga stavili u poziciju nekoga ko odlučuje hoće li se dogoditi nešto dobro, onda je samo njegova odgovornost i poplava. Naravoučenije je da ni Vučić nije trebalo da se stavlja u poziciju Boga od koga sve u Srbiji zavisi (u poziciju vladara koji ometa demokratski poredak), a kada se već stavio u tu poziciju normalno je da mu je na pameti samo njegova krivica i da pola retoričke energije ulaže u to da spreči „odvratne komentare“ i „kritizerstvo“. Kako kaže: „ako nećete da pomognete, bar ćutite“ što je dobro smišljena retorička manipulacija: ona sadrži i neosnovanu diskvalifikaciju („nećete da pomognete“), i željeni cilj („ćutite“).

Nego ovaj u osnovi srednjovekovni način mišljenja u kome se sva krivica i zasluga svaljuje na vladara je loš način organizovanja društva i nije to Vučić izmislio. Vučićeva odgovornost je u tome što se naslanja na nju i pojačava je propagandom. Vlast je deo zemaljskog poretka i taj poredak se ne može racionalno uređivati i organizovati bez razmišljanja o mestu i postupcima vlasti u tom poretku. To je smisao kritike vlasti, a ne želja da se ovaj ili onaj političar optuži, smeni ili osramoti. Koliko je Vučić u nekom drugom sistemu vidi se po tome što se on svojski trudi da osramoti druge: lokalni štabovi kojima rukovode predsednici opština koji nisu iz SNS prikazani su kao da ometaju odbranu, a čak se čini da i sredine u kojima su loklane vlasti još uvek iz drugih stranaka ne dobijaju ni dovoljno pažnje u medijima.

Sve je to trenutno nevažno, jer se sad spašavaju žive glave i nema vremena za politiku. Ali vremenom će postati važno da li negujemo demokratski ili nedemokratski sistem. Verovali ili ne, demokratija se zaista sipa u traktor, i u druge sisteme, svi oni rade zahvaljujući velikom broju kvalitetnih ljudi kojima je dopušteno da sami donose odluke, a ne da čekaju da samoproglašeni vladar ili Bog najpre odluči pa da deluju i oni. Taj sistem je recept za katastrofu, posle koje se možemo takmičiti u objašnjenjima „ništa se nije moglo učiniti“, „potop biblijskih razmera“, „1000godišnja poplava“.

 

Jedna jednako prosta tvrdnja

piše: Vladimir Milutinović

Iako ekonomista, Vladimir Glogorov voli da se bavi moralnim pitanjima. Sada je u tekstu „Jedna prosta tvrdnja“ ustvrdio da uvek imamo moralno pravo da zauzmemo neki stav, čak i onda kada smo nedosledni, kad postoji suprotan presedan ili kada postoji mogućnost da se ponašamo čisto utilitarno. To je zaista prosta tvrdnja. Naravno da imamo pravo da zauzmemo neki stav u bilo kom slučaju. Doduše, pravo i kredibilitet su odvojeni pojmovi.

Ono što je meni ovde zanimljivo jeste da bi po Gligorovu taj stav trebalo da bude „osuda“ „aneksije Krima“ i „kršenja međunardnog prava“ tim povodom. Gligorov smatra da bi trebalo da podržimo teritorijalni integritet Ukrajine.

Međutim, jednako moralno pravo postoji i da se zauzme suprotan stav i podrži samoopredeljenje Krima. Čak bi po mom mišljenju bilo više u skladu sa univerzalnim normama podržati to samoopredeljenje, nego teritorijalni intergritet.

Po mom stavu, većina u nekoj državi nema pravo da uskraćuje pravo na samoopredeljenje nekoj manjini na nekoj teritoriji u ime teritorijalnog integriteta. Teritorijani integritet je ovde poput nekog privatnog vlasništva, međutim, pravo na slobodu uvek je jače od prava vlasništva, koje uzgred budi rečeno ne postoji. Kolektivi, a pogotovo većine na nekoj teritoriji, nisu vlasnici bilo kakvih teritorija.

Međunarodno pravo ovde se pojavljuje kao neupitan argument samo zbog toga što ovde ono govori u korist neke proameričke strane. Da je međunardno pravo na strani neke anti-američke strane, lako bi se našli principi koji ga prevazilaze (obično neki od „humanitarnih“ principa).
Istina je da je ovde međunarodno pravo zastarelo. Nekada je ono štitilo teritorijalni integriet država iz dva razloga: 1) da bi se očuvao mir, preko status quo stanja, 2) da bi se sprečila osvajanja poput Hitlerovih u 2. svetskom ratu. Ali, mi danas imamo slučajeve da manjine žele da osnivaju svoje države iz ekonomskih ili praktičnih razloga, bez izraženih nacionalističkih motiva u smislu želje za osvajanjem teritorija na kojima ne žive.

Ne postoji moralni razlog kojim bi se moglo braniti uskraćivanje prava da one to čine.

Jedino što je moguće jeste tražiti da se stvaranje novih država događa u miru, da, ako je potrebno, novonastajuće države daju jednako pravo na samoopredeljenje daju manjim teritorijama u svom okviru i da se u granicama racionalnog, jednako pravo na samoopredeljenje obezbedi zajednici koja ostaje manjina na novoj odvojenoj teritoriji, na drugim teritorijama.

Međutim, kao što praksa, na primer, na Kosovu, pokazuje, ako se neki od ovih uslova za osamostaljenje prekrši, to ne poništava, nego samo otežava samostalnost.

Ono što je bitno jeste da mirno i konsenzusno pravo na samoopredeljenje treba da bude osnova za međunarodno pravo, a ne teritorijalni integritet postojećih država. Ovaj zaključak nema veze sa presedanom Kosova, nego sa savremenim svetom koji nije više svet za koji je pisano sadašnje međunarodno pravo.

 

Neoliberalne mere vlade

Ovde smo rekli da neoliberalna logika sledi samo jedan stav: Ono što je javno treba da bude privatno – J→P

Sada ćemo po ovom kriterijumu analizirati najavljene mere vlade:

Prva mera – „subvencionisani krediti preko banaka, odnosno najpovoljniji mogući krediti za privatni sektor.“

Javni novac će biti iskorišćen da se pokrije razilika u kamati kredita koji banke daju privatnom sektoru. To znači da će javni novac ići privatnim bankama i privatnim firmama. Tu, doduše postoji ograničenje da će deo kamate i glavnicu ipak morati vratiti privatne firme, ali ako novac bude išao i preko Fonda za razvoj ili državnih banaka, onda ni to neće morati biti vraćeno, a niko nije rekao da neće ići. Dakle:

J→ razlike u kamatama na kredite → P

„Banke će dati milijardu i dvesta miliona evra subvencionisanih kredita. Dakle najpovoljnijih mogućih kredita koji će ići privatnom sektoru u Srbiji”
(otkud premijer zna koliko će banke kredita dati?)
Država će podstaći banke sa 60 miliona evra.

Druga mera – svaka kompanija koja ima tri ili četiri zaposlena, ako zaposli još jednog za njega će platiti svega 30 odsto obaveza, a država ostalih 70 odsto.

Šema je opet ista – privatna kompanija koja zaposli novog radnika neće za njega plaćati pune doprinose, nego samo 30% doprinosa. Ova mera je na tragu onogo što je ranije predlagao i Saša Radulović, samo što nije linearna za sve radnike nego samo za novozaposlene. Iako premijer kaže da je ova mera “fiskalno neutralna i pozitivna” šema je opet ista – Javni novac će biti iskorišten za plaćanje obaveza koje bi inače platitili privatnici. Problem je i ovde verovatno u detaljima. Ma primer, novoformirane firme će lako zaposliti nominalno nove radnike, iako to mogu biti njihovi stari radnici u prethodnim takođe njihovim firmama.

J→70% doprinosa na plate za nove radnike → P

Treća mera – besplatno zemljište – “Zato ćemo sada da donesemo odluke da država ima pravo da daje besplatno zemljište, ali da cena kvadrata bude niska”

Javno državno vlasništvo davaće se besplatno kao građevinsko zemljište za nove stanove, pod uslovom da cena kvadrata bude manja “niska”. Ovde bi logički moglo da bude tako da se javno vlasništvo daje privatnim licima pod uslovom da oni ovaj poklon ne pretvore u dobit. Kako je to moguće niko nije objasnio, odnosno kako će jeftiniji kvadrati uticati na ostalu stanogradnju koja je platila ove dažbine, odnosno, kako će se sprečiti da se poklon ipak pretoči u dobit ako se cena ovih stanova kasnije izjednači sa cenom na tržištu. Formalno gledano opet je isto:

J → oproštene dažbine za građevinsko zemljište ili samo zemljište → P

“Kod nas ne postoji visokogradnja, čak ne postoje više ni firme koje to mogu da rade.”

(ovo je zanimljivo: ne postoje firme koje mogu da naprave visoku zgradu? Energoprojekt?
Vlada predviđa da finansira preko kredita gradnju 100.000 stambenih jedinica, 10 miliona kvadrata, koji će se prodati na takav način da će mesečna rata za stan biti manja od cene rentiranja)

Ako ovome dodamo i najavljena smanjenja plata u javnom sektoru za 10% i buduće smanjenje penzija, smanjenje prava zaposlenih kroz novi Zakon o radu imamo kompletnu sliku neoliberalnih mera. Navodno, to su mere za oporavak privrede. Logika je verovatno ta da će se budžetski podsticaji privatnom sektoru nekako vratiti društvu, bilo kroz veću zaposlenost bilo kroz veće poreze, izvoz itd.

Međutim, isto je tako moguće da ćemo još malo javnog novca iz kredita potrošiti na profit ili pokrivanje gubitaka malog broja privatnih lica. Kao i do sada.

Podsećanje:

Dulić: masovna stanogradnja
Kurir utorak, 14. jul 2009.

SREMSKI KARLOVCI – Ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić najavio je juče da će ovih dana biti predstavljen novi program masovne stanogradnje u Srbiji, prema kojem će godišnje biti građeno nekoliko desetina hiljada stanova.
Taj ambiciozni program pokrenut je u saradnji sa Ministarstvom ekonomije i regionalnog razvoja, a u njega će biti uključeni i Vojska Srbije, lokalne samouprave, banke, građevinska industrija i operativa, rekao je Dulić i dodao da će ostvarivanjem tog projekta građani moći od prosečne plate da otplaćuju stambene kredite i kupuju stanove.
Programom je predviđeno da Vojska i opštine omoguće obezbeđivanje jeftinijeg građevinskog zemljišta, da država s poslovnim bankama obezbedi povoljnije kreditiranje kao i da kompletna građevinska industrija „odustane od ogromnih profita i prihvati činjenicu da cena kvadratnog metra stana u ovom vremenu nije realna“.
„Namera nam je da ovim programom, koji je u začetku, ali čiji će se rezultati veoma brzo videti, pokrenemo ne samo građevinarstvo nego i druge resore i da dođemo do jeftinijih stanova, koji će biti dostupni građanima“, istakao je Dulić.

L. Gedošević | 17. 12. 2010.
Bolji rezultati i efikasnost Sekretarijata za urbanizam

Dogodine će se u Beogradu graditi 1,5 miliona kvadrata

Srbija | ponedeljak 15.07.2013. | 18:59
Stanogradnja u Srbiji opala za 40%
Izvor: Tanjug
Beograd — Stanogradnja u Srbiji je opala tokom prva četiri meseca ove godine za više od 40 odsto u odnosu na isti period lane, kažu u Građevinsko-industrijskoj komori.

 

 

Tržište i zajednički fond

piše: Vladimir Milutinović

Ekonomija svake države sastoji se iz dva dela: dela koji pripada tržištu i zajedničkog fonda (budžeta) iz koga se finansiraju stvari koji su zajedničke i neophodne svima.

Mi smo poslednje godine potrošili na to da osporavamo potrebu za zajedničkim fondom („užasna državna svojina“, zadnji socijalizam, alajbegova slama itd) umesto da se zapitamo šta treba da se finansira iz zajedničkog fonda, a šta ne.

Iz zajedničkog fonda bi trebalo da finansiramo sve stvari koje ne želimo da budu privatne – bilo zato što ih svi koristimo (putevi, vodovodi, gradski prevoz) bilo zato što ne mogu imati konkurenciju (administracija, sudovi, opet vodovodi, elektromreža) bilo zato što tako hoćemo (delovi Telekoma, na primer), ili to hoćemo zbog napretka društva (obrazovanje), demokratije (deo medija) ili zbog solidarnosti (zdravstvo).

Dakle, ove stvari finansiramo iz zajedničkog fonda zato što ne želimo da budu na tržištu. Kad se bolje pogleda sve dobro uređene države imaju ovaj deo ekonomije. Ono što se finansira iz budžeta obično nije privatno, takođe i ono što koriste svi (strukturni monopol) obično nije privatno.

Naravno, postoje i države, kao naša, u kojoj je popularna priča da je državno vlasništvo „nužno neefikasno“ i u kojoj je popularna teorija da je zajednički fond „partijski plen“. Tu teoriju stranci i kapital naravno podržavaju: „dakle, vi kažete da ste nesposobni da rukovodite zajedničkim vašim stvarima, i mislite da je dobro da te stvari budu na tržištu. Pa, dobro, evo mi ćemo kupiti te strukturne monopole pa ćemo se već snaći…“

U konceptu zajedničkog fonda, ne pojavljuju se subvencije – ukoliko pojam subvencije podrazumeva da se nešto pomaže dok ne izađe na tržište ili zato što je nesposobno da bude na tržištu. Iz zajedničkog fonda se finansiraju stvari koje ne želimo da budu na tržištu.
Na primer, Blic može da bude privatna novina i na tržištu zato jer na kiosku ima mesta za 20 dnevnih novina (recimo), a vodovod ne bi trebalo da bude na tržištu zato što se bez njega ne može i zato što u kupatilu nema mesta za 20 slavina (ili?).

Kad imate jasnu svest o zajedničkim stvarima, onda se u vezi sa njima ne postavlja pitanje državnog monopola i konkurencije. Privatne stvari moraju da postoje na tržištu koje se odvija mimo ovih zajedničkih stvari. Kod nas vlada druga logika: stalno čujemo kako državni mediji, na primer, stavljaju druge medije „u neravnopravan položaj“, ili da državni Telekom „narušava konkurenciju“.

Ako vam je potrebna jasna ilustracija: Zašto ne postoji konkurencija među sudovima ili među administracijama u jednoj državi? Pa da idemo kod onog sudije koji presuđuje u našu korist i one adminstracije koja je jeftinija?

Ps.
Kapital je našao rešenje za ovu zagonetku. Čuli ste da je njegova prednost to što može da bira između raznih zemalja baš po vim kriterijumima. Jedino vi, u principu, ne možete.

 

Operaciona sala

piše: Stefan Aleksić

I pre nego što se nova vlada formirala, i pre nego što uopšte znamo ko će biti u njoj, započela je i kampanja baražnog pripremanja stanovništva na „krv, znoj i suze“: izgleda da smo u tolikoj buli, da nam nema druge nego da legnemo na operacioni sto, pa kud puklo. Na primer, jedan video na jutjub kanalu nagoveštava da je počela kampanja za donošenje novog zakona o radu koji će biti veoma sličan onom koji je predlagan krajem prošle godine. Jedina razlika je glavni zagovornik: to je u prošlom mandatu bio Saša Radulović, sada će biti Aleksandar Vučić. Ključna razlika, mora se priznati, jer Radulović je trebao biti marginalno značajan ministar, doveden da bi šest meseci bio ikebana poput Krstića, dok je Vučić trenutno najmoćniji političar u Srbiji i pošto je on odlučio zakon će biti donesen a diskusije neće biti. Pomenuti video je urađen krajnje amaterski, pretrpan je primitivnim i uvredljivim stereotipima prema radnicima ali i citatima nekih od političara a najzapaženiji je svakako budući premijer. Sudeći po amaterizmu i pojavi Vučića iz vremena dok je bio potpredsednik vlade, rekao bih da je u pitanju projekat (omladine) SNS-a kao korak u pripremi terena za donošenje serije novih zakona i politike štednje.

Sve češće se pominje i uvrnuta ideja da se otpremnine radnika koji će biti otpušteni iz javnog sektora poklone privatnicima koji te radnike zaposle. Da će to ići kao što je išlo i sa subvencionisanjem radnih mesta za vreme NIP-a, to jest da će „privatnici“ zapošljavati ljude tačno onoliko koliko bude ugovorna obaveza i da će ih posle šutnuti na ulicu a zadržati onaj novac od otpremnine i sav profit koji su im radnici svojim radom ostavili, ne treba sumnjati. Izgleda da krv, znoj i suze nisu predviđeni za sve. Pominje se i povećanje starosne granice za odlazak u penziju, pominje se smanjenje primanja u javnom sektoru, smanjenje radnika u javnom sektoru i tako redom.

Sasvim „slučajno“, baš ovih dana je u Politici postavljeno i eksplicitno pitanje: da li bi Vučić mogao da bude srpska Margaret Tačer i da izvede reforme poput onih koje je ona izvela u Velikoj Britaniji? Sve se, naravno, dešava u globalnom kontekstu i od njega nema bega a upravo je Margaret Tačer bila ključna politička figura koja je početkom osamdesetih uspostavila novu globalnu paradigmu, pa je razumevanje njenog manevra ključno.
Uspešnost njenih reformi je u najmanju ruku problematična. Istina je da su tokom osamdesetih i devedesetih Britanija i SAD prošle kroz pravi ekonomski bum, ali tom bumu su kumovale i neke objektivne okolnosti: otvaranje Kine, Indije, Brazila i istočne Evrope kao ogromnih tržišta i izvora ekstremno jeftine radne snage, pojava radikalno novih tehnologija (kompjutera), posledični supersonični porast produktivnosti praćen stagnacijom zarada što je omogućilo vrtoglave profite i slično. Komotno bi se moglo tvrditi da bi osamdesete i devedesete bile privredna belle epoque i bez Regan/Tačer reformi.

Međutim, ne treba zaboraviti ni još jednu činjenicu: nisu svi profitirali od tih reformi. Iz pozicije onih koji su bili gubitnici, Margaret Tačer je upropastila Britanske sindikate i radništvo: to dokazuje i duboka podeljenost Velike Britanije koja je izbila na videlo prošle godina, prilikom njene sahrane. Polovina je tugovala za gvozdenom Lejdi, druga polovina je slavila smrt „kučke“ (a pitanje je koja je grupa bila veća).
Moglo bi se, međutim, reći da su privredni fenomeni SAD-a i Velike Britanije postignuti „na kvarno“: Tačer i Regan su videli brisani prostor i zatrčali se poput nekoga ko se zatrči dok ostali ne gledaju pa tek kad dobrano odmakne, vikne start. Njihove reforme su kao svoju ključnu komponentu imale kršenje jednog društvenog ugovora gde je jedan od najvažnijih standarda bio da država i radnici (oličeni u sindikatima) pregovaraju, odnosno negovanje i postojanje socijalnog dijaloga. U slučaju Margaret Tačer i Regana pregovori sa sindikatima su bili opcija koja je u startu bila isključena, jer su oni bili ozbiljna brana pred krajnjim ciljem: pojeftinjenjem cene rada.

Ekspresna liberalizacija tržišta i smaknuće sindikata naglo je pojeftinilo radnu snagu (a to je ono što je ključno), napravilo bolje uslove poslovanja u te dve države i uslovilo evidentni dash, ali samo privremeno, jer veliki broj država im se pridružuje u deregulaciji, smanjenju uticaja sindikata i pojeftinjenju rada. Globalni kapital je jurnuo u tržišta gde je naglo pojeftinio rad a posledica toga je i rast – ono što se uzima kao argument za praktikovanje slične agende.

Jednom rečju, nametnut je tempo, a za ostale države ne priključiti se trci značilo je ostati pozadi.
I tako su ostale države bile primorane da prate trend, jer bi u suprotnom kapital iscureo u druga tržišta pa je otpočela opšta trka do dna: uslov opstanka na tržištima je sve radikalnije pojeftinjenje rada, ali ono nikad više ne može proizvesti rast uporediv sa rastom SAD i Velike Britanije osamdesetih i devedesetih, sem u slučajevima ekstremnih demografskih prilika. A ne može proizvesti rast zbog toga što sve države smanjuju cenu rada, pa se osetna razlika u odnosu na konkurentska tržišta ne može postići. Ako se ne varam, takva situacija se naziva tržište marginalnog profita.

Tačer i Regan su uradili još jednu stvar koja je po tadašnjim merilima bila neprihvatljiva jer su koristili državu kao mehanizam jedne klase: vlasnika kapitala (toliko i o tome da su kapital i država u antagonističkom odnosu: lassaize fair samo negde ali za to vreme davite radnike i sindikate i vadite nas kad zabrljamo), i to najviše u procesu uništavanja sindikata. Ona je manipulacijama uništavala sindikate i time se pozicionirala kao otvoreni neprijatelj radnika, iako po definiciji ni jednom od svojih građana ne bi trebala biti neprijatelj. Valja primetiti i da argumentacija protiv sindikata nije politička argumentacija (na primer: „nemate prava da se sindikalno organizujete zbog toga i toga“) već je pragmatička („loše je za sve kada se sindikalno organizujete“). Ovakva argumentacija je odraz strateškog zavadi-pa-vladaj pristupa u ratu protiv sindikata jer se tako mobiliše stanovništvo, zbog čega i dolazi do nesolidarnog stava običnih građana prema radnicima koji štrajkuju.

Kao što je bio slučaj sa socijalnom državom, država neoliberalizma je i dalje redistributivni mehanizam, razlika je jedino u koje ime se preraspodela vrši. Socijalna država raznim mehanizmima smanjuje profite i razliku smešta u javne servise u ime mogućnosti emancipacije siromašnijeg dela društva i društvene pravde. Neoliberalna država osiromašuje stanovništvo da bi rad bio jeftiniji i da bi se profit vlasnika kapitala maksimizovao, a sve u ime povećanja efikasnosti. Odluka o tome koji od ovih modela želimo trebala bi biti odluka koju donose građani, a pretpostavljam šta bi gotovo uvek bio rezultat. I baš zato se put u neoliberalizam opravdava kao nužnost i zato se on ne predstavlja kao stvar izbora, već moranja.