Dve logike: Kesić i Stefanović

bajs„Nemojte, kao boga vas molim, da mi zabranjujete da mislim“

mandatar

Iako je Zoran Kesić pisanje provladinih tabloida dobro označio kao „zlo“, teško da smo blizu rešenja problema tabloida. Naš problem u vezi sa tabloidima je u stvari u tome što je logika tabloida široko podržana, za razliku od Kesićeve logike. U čemu je zapravo razlika? Kesićeva logika, a kako je ja razumem to je i moja logika, jeste da postoji nešto što je dobro i nešto što je, suprotno, „zlo“, dakle, nešto što je pohvalno i dopustivo i nešto što je loše i nedopustivo, čak i kada se radi samo o govoru. Suprotna logika je logika „prava na mišljenje“, odnosno, da ne postoji dobro i zlo nego samo pravo da se kaže bilo šta. Ova druga logika naslanja se na davnu kritiku „verbalnog delikta“. Od kada je taj delikt ukinut, društvo većinski smatra da se sve može reći i da to pravo ne treba da bude ničim ograničavano.

Razmislite bolje na čijoj ste ovde strani: s jedne strane imate logiku Z. Kesića, a sa druge logiku, recimo, ministra N. Stefanovića, koji kaže: „Slobodu govora mi niko neće uskratiti“. Ministar to kaže jer smatra da je legitimno reći da „oni“, televizija N1, žele da „Vučić završi kao Gadafi“.

Dakle, pitanje je Da li je legitimno i u okviru slobode govora tvrditi da neko želi nečije ubistvo?

Ova tehnika bi se mogla nazvati „prikazati protivnika kao krajnje, sablažnjivo, nemoralnog“, odnosno, pripisati mu namere i želje da dovede do nekog krajnje neprihvatljivog ishoda – nečijeg ubistva, „haosa“, smrti, oduzimanja slobode itd.

Zapravo je isto to pokušano da se, preko provladinih tabloida, učini sa ambasadorima Devenportom i Skotom. Njima je pripisano da su „zaštitnici haosa“, da su deo „zavere protiv vlasti u Srbiji“ i da oragnizuju „ubijanje Vučića“.

Drugi način da se oduzme moralni status protivniku je da se on prikaže kao neko ko „dobija direktive“ od nekog drugog, odnosno ko je „u službi nekog drugog“. U slučaju Savamala, oni koji daju direktive su ambasadori Skot i Devenport, a oni koji primaju direktive su zaštitnik građana Saša Janković i poverenik za informaicje Rodoljub Šabić, a posle njih i svi organizatori protesta i brojni kritički novinari. Direktive daju i Soros, Nataša Kandić i Rokfeler, kao i opozicioni prvaci Pajtić i Radulović.

Dakle, tehnike su ove: na osnovu „poverljivih izvora“ i „reči naših sagovornika“  akteri se optužuju da:

  • Imaju loše namere, žele ubistva, haos, „rušenje“ itd.
  • Slušaju direktive, u službi su stranaca, plaćenici, zaverenici, „paravan“, „pešadija stranih plaćenika“ itd.

Sad se postavlja pitanje: da li je ovo legitiman deo „slobode govora“? Očigledno je da vlast i javnost koja je podržava smatra da jeste, inače to ne bi ni radili. Kako stvar stoji sa nama ostalima?

Na primer, mogli bismo da zamislimo opozicioni medij koji je dovoljno gledan, a koji bi istu ovu metodu primenio na vlast. Mogli bi da tvrde da je SNS i mandatar eksponent stranih interesa, da dobija direktive od EU ili Putina, zavisno od preferencija, da želi da uništi Srbiju itd. Treba primetiti da bi sada vladajući način mišljenja ovakav medij morao da načelno podrži. Oni bi naravno sa indignacijom odbijali da su u službi Sorosa ili EU, ali bi te optužbe bile sasvim u skladu sa „slobodom govora“. Nekako se, doduše, desilo da nijednoj privatnoj televiziji ne pada na pamet da upotrebljava ovakav govor, ali on je načelno dozvoljen (samo je praktično zabranjen).

Ako bismo i mi zauzeli stav da je ovakva sloboda govora legitimna i dozvoljena, onda bismo dobili mogućnost da vlast proglašavamo stranim špijunima, ali bi se ona Kesićeva ocena da je pisanje tabloida „zlo“ izgubila. Više u tome ne bi bilo ništa načelno loše, samo bi se propagandna oštrica usmerila na drugu stranu.

Da postavimo još jedno, dalje pitanje: Da li u „24 minuta“ nema otpužbi da SNS sluša naredbe Sorosa i želi haos u Srbiji, zato što to nije istina ili zato što to autori „24 minuta“ ne smeju da to kažu (pa im niko nije kriv) ili zato što autori ne žele da se koriste takvim optužbama?

U skladu sa mogućim odgovorima na ovo pitanje su i strategije reakcije na naš problem.

  • Mnogi će reći da su optužbe tabloida da domaći novinari rade za CIA, doduše nepotkrepljene bilo čime osim „našim izvorima“, ali da su one izraz uverenja urednika tabloida i vlasti i da bi bilo možda neprimereno da im se zabrani da iskazuju ono u šta veruju da je istina. Optužbe su, prema našem mišljenju, apsurdne, ali prema njihovom su istinite.
  • Ako autori „24 minuta“ ne smeju da „uzvrate istom merom“ onda je to stvar njihovog nedostatka hrabrosti. Niko ne bi trebalo da se uzbuđuje oko toga, a pogotovo ne da traži neke mere protiv pisanja tabloida. Valjda treba podržavati hrabrost, a ne nedostatak hrabrosti.
  • Međutim, ako novinari „24 minuta“ smatraju da je loše i pogrešno nekoga, bez dokaza, proglašavati za stranog špijuna – e, onda…

Onda zapravo ne znamo šta da radimo. Onda ovde imamo neku drugu logiku od logike „slobode govora“ u kojoj svako ima pravo da kaže šta želi, ako je to njegovo uverenje. Sledeće pitanje je ovo: Imaju li pravo Kesić, i njemu slični, da traže da se njihovo mišljenje o tome da su neki postupci loši i neprimereni iskoristi za proglašavanje takvih postupaka za nepoželjne, nedopustive ili kažnjive?

Kada bi se publika novina u Srbiji u većoj meri slagala sa Kesićevim mišljenjem, onda bi problem sa tabloidima bio manji iz prostog razloga što bi manje ljudi kupovalo takve novine. Dakle, više ljudi bi odbilo da učestvuje u blaćenju političkih protivnika i pojedinih sugrađana. Međutim, kod nas nije tako. Tabloidi imaju sasvim dovoljno publike.

Šta onda da se radi? Srećom, još je Džon Lok jasno rekao da slaganje većine nije kriterijum istine, tako da deo javnosti koji se protivi tabloidnom novinarstvu može da nastavi da misli da je ovaj način pisanja loš, neprimeren i nedopustiv. Oni bi mogli da se trude da njihovo mišljenje postane većinsko, odnosno, da ga prihvati dovoljno ljudi kako bi se donela drugačija pravila koja bi ograničavala ili kažnjavala tabloidno pisanje.

U tom poslu je važno da ograničavanje i kažnjavanje neke vrste ponašanja nije nešto što je protiv „slobode govora“, jer isti princip ograničavanja i kažnjavanja primenjujemo i u drugim oblastima: zakoni, pravila i kodeksi i postoje da bismo neke postupke ograničili, onemogučili ili kaznili.

Govor se u tom pogledu ni u čemu ne razlikuje od ostalih postupaka. Kao i fizičkim ili pravnim postupkom i govorom se mogu ugrožavati nečija prava ili kršiti norme koje konstituišu dobru zajednicu ili uređeno društvo.

Po meni, tri stvari bi mogle das pomognu da se tabloidno novinarstvo suzbije:

  • Da neki sud, prema zahtevu neke oštećene strane, pozove urednike tabloida da dokažu optužbe o „namerama za izazivanje haosa“ i „primanju direktiva od stranih službi“.
  • Da tekstovi napisani, navodno, na osnovu „naših izvora“ dobiju obavezna obeležja kako bi se skrenula pažnja čitaocima da možda čitaju propagandni tekst (kao što emisije na TV imaju preporuku o primerenom uzrstu ili paklice cigareta upozorenja),
  • Da tabloidi ne dobijaju javni novac.

Kako sada stvari stoje, današnji sudovi i regulatorna tela razmišljaju u skladu sa devizom neograničene „slobode govora“.

Da li je to i vaša logika?

Featured Image -- 158

SOLIRANJE I DUPLI STANDARDI U DEMOKRATSKOJ STRANCI

marinkomvucinic

Pre nekoliko meseci na čelo Laburističke stranke Engleske, nakon pobede na neposrednim izborima došao je Dzeremi Korbin. Pored toga što se u izbornoj kampanji zalagao za vraćanje izvornim levičarskim principima, što se protivio širenju oružja za masovno uništenje i bio aktivista kampanja za nuklearno razoružavanje, što je bio jedan od najvećih protivnika rata u Iraku i Avganistanu i tako predstavljao alternativu staroj blerovskoj laburističkoj stranačkoj eliti, uspeo je da osvoji ubedljivu većinu na unutar stranačkim izborima. Ono što ga je posebno odlikovalo u njegovoj dugogodišnjoj poslaničkoj karijeri je izuzetna štedljvost i skromnost, dok ga je najčešće izdvajala nesvakidašnja i duga istorija neslaganja sa svojim partijskim kolegama. Od 2005. godine pobunio se protiv stavova poslaničkog kluba i glasao protiv zvaničnog stava svoje stranke u čak 238 slučajeva što je četvrtina ukupnog broja njegovih glasanja u parlamentu. Ako se računa period od 1977. godine kada su se laburisti vratili na vlast pobunio…

View original post 1.249 more words

Digitalne zadruge

digitalcooperativeblog

U ovom tekstu prikazaću ideju kako bi se primenom principa nove ekonomije zasnovane na deljenju (“Sharing Economy”) mogla organizovati mala i srednja preduzeća u Srbiji kako bi proširila tržište i bila efikasnija.

Gde je srpska ekonomija danas

Postojeći ekonomski sistem u Srbiji je teško održiv. Domaćom ekonomijom dominiraju javna preduzeća, multinacionalne korporacije i tajkunsko-stranačko-kriminalne organizacije. Multinacionalne korporacije će već tokom sledeće dve decenije (u zavisnosti od industrije) toliko automatizovati proizvodnju da “prednost jeftine radne snage“ koju Srbija danas ima, neće bitno uticati na troškove proizvodnje, pa time i na izgradnju proizvodnih pogona u Srbiji.  Čak i da fabrike ostanu u Srbiji, deo kolača koji ostaje u zemlji u obliku mizernih radničkih nadnica neće doneti dobrobit ni zaposlenim ni široj zajednici. Srpske tajkunske firme su sposobne da funkcionišu jedino u monopolističkim ili kriminalnim vodama. Pre ili kasnije biće ili prodate velikim globalnim igračima (a tajkuni će izneti novac van…

View original post 1.506 more words

Presenting an agenda for Europe at AMBROSETTI (Lake Como, 14th March 2015)

Yanis Varoufakis

Workshop the European House - Ambrosetti a Villa D'Este

Dear All, Ministerial duties have impeded my blogging of late. I am now breaking the silence since I have just given a talk that combines my previous work with my current endeavours. Here is the text of the talk I gave this morning at the Ambrosetti Conference on the theme of ‘An Agenda for Europe’. Long time readers will recognise the main theme – evidence of a certain continuity…

View original post 2.879 more words

Eurostat: Real unemployment double than the official rate

The European Sting - Critical News & Insights on European Politics, Economy, Foreign Affairs, Business & Technology - europeansting.com

Gender distribution in selected labour categories, age 15-74, EU-28, 2012 (Eurostat graph)

graph2

Eurostat, the EU statistical service, revealed that the true unemployment rate in Eurozone during the third quarter of 2013 was much higher than the ‘officially’ recognised percentage of 11.5%, according to the definition of UN’s International Labour Organisation. Including the three forms of de facto but not recognised by the ILO unemployment definition or “halos around unemployment” as Eurostat calls it, the people without a job in Q3 of 2013 were 21.2% of the labour force. This is almost the double than the official rate.

Those three forms of real but not ‘officially recognised’ unemployment are the following: underemployed part-time workers, jobless persons seeking a job but not immediately available for work and jobless persons available for work but not seeking it. No need to mention that the youths of 15-24 years of age are…

View original post 681 more words

Rebel with a Cause: Greece’s Chicken Game

Florian Bieber's Notes from Syldavia

i068141

In a classic scene in „Rebel without a Cause“ Jim , played by James Dean is racing with Buzz  towards a cliff, whoever jumps out first is the chicken, the looser. Jim jumps out on time, while Buzz gets caught in the car door and drops down the cliff with his car.

This scene is not only popular with movie buffs, but also with scholars. Scholars of game theory, like Yanis Varoufakis, the new Greek minister of finance. This „chicken game“ is about driver’s drive towards each other on a collision course (an alternative version of heading for the cliff). One of the two must swerve, or both might die. However, who gets out of the way first is a ‘chicken’. Varoufakis in his writings about game theory uses the alternative term of ‘hawk and dove’.

Key to winning this game is to signal to the other…

View original post 330 more words

And the Good Ship Greece Sails On: ‘Letter’ to an italian colleague

Yanis Varoufakis

A few weeks ago I was approached by Andrea Adriatico, a theatre director from Bologna’s Teatri Di Vita with an interesting request: Could I write a ‘letter’ to some fictional Italian economics professor, outlining on a colleague-to-colleague basis, the Greek ‘situation’ as it is experienced by a Greek economics professor. That letter would then be read out during a play, and be part of the play [entitled Cuore di… Grecia, i.e. Heart of… Greece). Well, I was intrigued and said I would do it. The ‘letter’ I ended up writing follows. The first performance is scheduled toward the end of July…

View original post 2.030 more words