Good bye, DS

“Naš cilj može biti samo humaniji, pravedniji i efikasniji kapitalizam.” – Bojan Pajtić.

Programsko opredeljenje novog predsednika DS predstavlja konačno pristajanje Demokratske stranke uz politički mejnstrim. I oni će odsad nuditi neoliberalizam (kapitalizam) sa ljudskim licem, program koji će se jasno kretati putem kojim se “mora” ići, ali će nuditi i nešto više socijalne glume. Nije politika DS bila daleko od ovakve ni poslednjih godina, a ni Đilasov program nije bio daleko od toga. Ono čemu se moglo nadati, a što će odsad biti moguće samo uz neku novu političku snagu, jeste javno priznanje da je neoliberalizam sa ljudskim licem iscrpljena opcija i da se mora tražiti nešto novo.

Pajtić je svoje opredeljenje za kapitalizam obrazložio time da je stranku izjedala unutrašnja protivrečnost između javno zastupanog socijaldemokratskog programa i činjenice da se većina članova stranke nije identifikovala sa tim programom. Njegovo rešenje je da se od nepopularnog programa odustane. Stranka će i dalje biti nominalno leva, na naš način, leva samo utoliko što ima manje nacionalistički imdž finih, ili u Đilasovoj verziji, pristojnih ljudi.

Ta razlika će onda biti i sve što će odsad razlikovati DS i SNS. Naprednjaci su takođe stranka neoliberalizma sa ljudskim licem, neoliberalizma koji je “najzdraviji sistem”, ali u čijoj implementaciji se mora “brinuti za ljude”. Na tom uskom i jedino dopuštenom prostoru će odsad igrati i DS. Ali, kao što reče Boris Dežulović pre neki dan, zašto bi neko birao neoliberala Bojana Pajtića sa ljudskim licem, ako može da se osloni na autoritarnijeg i trenutno mnogo popularnijeg neoliberala Vučića? Zašto bi neko ko želi da se donese novi Zakon o radu i najzad pokrenu “bolne reforme” za taj posao birao Pajtića, a ne Vučića koji ima mnogo više dara za presecanje i komandovanje?

Demokratska stranka bila je 20 godina stranka u koju su se polagale nade da će Srbija imati uspešnu tranziciju iz autoritarnog Miloševićevog doba ka uspešnom i uređenom društvu. Ta nada je najbolji deo istorije DS. Kada je preokret najzad došao ispostavilo se da na putu normalizacije stoje ogromne prepreke. Prošlo vreme vratilo se 2003. godine i uklonilo Zorana Đinđića koji je predstavljao najznačajniji realni osnov za te nade. U vremenu nakon te prelomne tačke i DS se gubila u tranziciji u kojoj je stihija menaničke tranzicije uništavala sposobnost stranke da reaguje na promene i intelektualno se obnavlja. Praktični poslovi vlasti pokupili su sve potencijale stranke, a veza sa javnošću se izgubila. Nije puno trebalo da se izgube i izbori.

Ako danas DS smatra da je odgovor na buduće probleme politika “trećeg puta” koju je pre 20 godina promovisao Toni Bler, čini mi se da je DS izgubila korak sa vremenom. Kao da još uvek potku ideologije DS određuje posipanje pepelom zbog levičarske prošlosti. Kao da se misli da, pošto smo već jednom grešili, ubuduće ne bi trebalo da razmišljamo i odlučujemo samostalno i da treba pristati na neoliberalne evropske diktate.

Ovo pristajanje će od DS napraviti regularnu stranku poretka, ali u pristajanju na ono što se “mora” nema energije.

A gde nema energije, nema ni budućnosti.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s