Kvantna teorija domaće politike

U kvantnoj teoriji pojavljuje se pojam verovatnoće. Prema Ričardu Fajnmanu, smisao tog pojavljivanja je ovaj – na primer, kada fotoni nailaze na neku staklenu površinu, 4% njih se odbije, a 96% nastavi put u staklo. Fizičari su zaključili da je ta verovatnoća odbijanja jedino što mogu znati. Ne znaju po čemu se fotoni koji se odbijaju razlikuju od fotona koji prolaze, jedino što se može znati je da će verovatnoća odbijanja biti 4/100. Zbog toga ta verovatnoća postaje, u neku ruku, jedini poznat “uzrok” odbijanja. Kvantna teorija operiše samo verovatnoćama.
E sad, kakve to veze može imati sa našom politikom? Pa veza je u tome, što se i u našoj politici može operisati samo sa verovatnoćama i to na mestima na kojima to ne bi trebalo očekivati. Primer može biti poštovanje zakona. Iako zakoni postoje, mi ne znamo da li će oni u nekom konkretnom slučaju biti poštovani. Bilo da se radi o pojedinim paragrafima zakona, ili pojedincima ili grupama na koje se zakon odnosi, postoji samo verovatnoća da će zakon biti poštovan. Mislim da ovaj odnos prema zakonima i javnosti uopšte na ključan način utiče ne sve fenomene naše poltike.

Na primer, ovom verovatnoćom može se objasniti indiferentnost sa kojom se prati donošenje zakona kod nas. Veliki procenat građana čeka da vidi koliko i kako će zakon biti poštovan, pa se ne interesuje za sam tekst zakona nego za praksu i to praksu u njihovom konkretnom slučaju. Zbog toga malo ljudi zna koji zakoni važe i malo ljudi hoće da učestvuje u diskusijama o zakonima. Moguće je da u stvari NIKO ne zna kako izgleda neki zakon, a možda i ne postoji čovek koji razume logiku nekog zakona i može da je brani u odnosu na alternativne logike. Kada se zakon donosi, stvar je proizvoljnosti kako će on biti predstavljen i koje će njegove stavke biti kritikovane.

Ovaj zakon verovatnoće (koja je, za razliku od fizike, još i neodređena) sasvim dobro opisuje trenutnu političku scenu. I samu kampanju za poslednje izbore karakterisao je isti princip: iako su najavljivane teške i bolne mere, svako preciziranje je bilo zabranjeno, tako da su verovatnoće za ovu ili onu pojedinačnu meru bile potpuno neodređene. NIKO nije pouzdano znao da će se, na primer, plate smanjivati linearno za 10%, a da će solidarni porez biti ukinut. Čak i činjenica da “bolni rezovi” spadaju u standardni neoliberalni rečnik, običnom glasaču nije govorila ništa, pogotovo što su se izbori dobijali na kvazi-anti-neoliberalnim parolama (“vlada naroda ili vlada tajkuna” itd).

Ova neodređenost je razlog zašto kod nas ne postoji teorija ekonomskog sistema, odnosno, bilo kakav pokušaj da se sistem opiše kakav jeste. Jedan od njegovih uslova je da ne bude opisan. Neoliberalizam nije takva teorija. Iako će skoro svi naši ekonomisti biti spremni da ponavljaju mantre o neefikasnom javnom sektoru i o tome kako privatni sektor finansira javni, ove rečenice nisu deo teorije, inače bi na njih uticala realnost. Iako u suštini ideologija, neoliberalizam je u praksi samo marketinška strategija – očekivati da bi se neki od ekonomista teorijski bavio realnim ekonomskim sistemom je isto kao očekvati da bi se neka marketinška agencija počela interesovati koje su stvarne osobine proizvoda koji reklamira.

Neoliberali su se dosetili da je glupo ideologiju braniti teorijskim sredstvima jer tu morate izgubiti, nego da je bolje bilo kakvu teoriju potkopavati pomoću relativizma i subjektivizma. Teorija kao takva, iako se to na prvi pogled ne vidi, u stvari je socijalistička kategorija. Privatni interes ni na koji način nije ugrađen u nju, čak je obrnuto, uslov dobre teorije je odsustvo njene veze sa privatnim ili grupnim interesom. Zbog toga se u neoliberalizmu ekonomija pretvara u marketing jedne ideje, a ostale društvene nauke nestaju.

Zbog toga je i teško govoriti o sistemu. Kao i elektroni u kvantnoj teoriji, naši političari mogu biti svugde – mogu biti borci za prava radnika, ali i poslodavaca, mogu se zalagati za tržište, ali sa humanim licem, mogu biti diktatori, ali i demokrate, evropejci i nacionalisti.

Sve što vi želite, ali samo dok to želite i samo za vas, za nekog drugog biće nešto drugo.

 

Višak vrednosti u neoliberalizmu

U klasičnom liberalizmu višak vrednosti nastaje na tržištu – profit je posledica spremnosti kupaca da plate više za neku robu nego što je uloženo u njenu proizvodnju u najširem smislu. Ali, neoliberalizam ne bi bio različit od liberalizma kada ne bi imao specifičan način proizvodnje viška vrednosti.

On je u skladu sa osnovnim stavom neoliberalne ideologije da ono što je javno treba da bude privatno.

U neoliberalizmu višak vrednosti se stvara tako što se javni resurs privatizuje uz profit.

Privatizacija javnih prduzeća koja imaju resurse koji se kasnije mogu prodati, kao što je zemljište, klasičan je primer za ovaj način stvaranja viška vrednosti. Zemljište preduzeća obično nije bilo deo cene po kojoj je ono privatizovano, kasnije se ovom zemljištu zakonski promeni namena i ono se može prodati po drastično većoj ceni. Čak je predlagano da ovo zemljište pređe u vlasništvo kupaca preduzeća bez naknade.
Na isti način, višak vrednosti se stvara kroz zajmove državnih banaka koji se ne vraćaju, kroz naduvane javne nabavke, monopole na tržištu ili kroz neplaćanje poreza i njihovo opraštanje.

Dakle, šema je uvek ista: J → P, javno postaje privatno uz razliku u vrednosti.

Iako javnih stvari u zemljama koje su nekada bile socijalističke ima dovoljno, to nije jedini resurs “javnog”. Tu su uvek i budžeti, javna preduzeća i krediti – zemlje bivše Jugoslavije su se u vremenu neoliberalne tranzicije zadužile još 80 milijardi dolara.

Neoliberalni način stvaranja viška vrednosti traži i svoj profil preduzetnika. To sad nije ambiciozni zanatlija ili pronalazač, kao u liberallizmu, nego bivši ministar, portparol ili direktor stranaka, posebno bivši ministar za privatizaciju. Njegova prednost na tržištu su zapravo političke veze i poznavanje propisa i kanala za sticanje viška vrednosti na neoliberalni način.

Naravno, u tranzicionim zemljama razvili su se i liberalni, tržišni načini stvaranja viška vrednosti, a zadržani su i stari socijalistički, u slučaju javnih i komunalnih preduzeća (gde se višak vrednosti objašnjava uloženim radom).

Šta mislite: Koji je od ova tri načina privređivanja:

1) socijalistički
2) neoliberalni
3) liberalni
– odgovoran za krizu?

ps. zahvaljujući ko zna čemu, ovaj blog ponovo radi, tako da za Dvogled2.blogspot.com nema potrebe.