Good bye, DS

“Naš cilj može biti samo humaniji, pravedniji i efikasniji kapitalizam.” – Bojan Pajtić.

Programsko opredeljenje novog predsednika DS predstavlja konačno pristajanje Demokratske stranke uz politički mejnstrim. I oni će odsad nuditi neoliberalizam (kapitalizam) sa ljudskim licem, program koji će se jasno kretati putem kojim se “mora” ići, ali će nuditi i nešto više socijalne glume. Nije politika DS bila daleko od ovakve ni poslednjih godina, a ni Đilasov program nije bio daleko od toga. Ono čemu se moglo nadati, a što će odsad biti moguće samo uz neku novu političku snagu, jeste javno priznanje da je neoliberalizam sa ljudskim licem iscrpljena opcija i da se mora tražiti nešto novo.

Pajtić je svoje opredeljenje za kapitalizam obrazložio time da je stranku izjedala unutrašnja protivrečnost između javno zastupanog socijaldemokratskog programa i činjenice da se većina članova stranke nije identifikovala sa tim programom. Njegovo rešenje je da se od nepopularnog programa odustane. Stranka će i dalje biti nominalno leva, na naš način, leva samo utoliko što ima manje nacionalistički imdž finih, ili u Đilasovoj verziji, pristojnih ljudi.

Ta razlika će onda biti i sve što će odsad razlikovati DS i SNS. Naprednjaci su takođe stranka neoliberalizma sa ljudskim licem, neoliberalizma koji je “najzdraviji sistem”, ali u čijoj implementaciji se mora “brinuti za ljude”. Na tom uskom i jedino dopuštenom prostoru će odsad igrati i DS. Ali, kao što reče Boris Dežulović pre neki dan, zašto bi neko birao neoliberala Bojana Pajtića sa ljudskim licem, ako može da se osloni na autoritarnijeg i trenutno mnogo popularnijeg neoliberala Vučića? Zašto bi neko ko želi da se donese novi Zakon o radu i najzad pokrenu “bolne reforme” za taj posao birao Pajtića, a ne Vučića koji ima mnogo više dara za presecanje i komandovanje?

Demokratska stranka bila je 20 godina stranka u koju su se polagale nade da će Srbija imati uspešnu tranziciju iz autoritarnog Miloševićevog doba ka uspešnom i uređenom društvu. Ta nada je najbolji deo istorije DS. Kada je preokret najzad došao ispostavilo se da na putu normalizacije stoje ogromne prepreke. Prošlo vreme vratilo se 2003. godine i uklonilo Zorana Đinđića koji je predstavljao najznačajniji realni osnov za te nade. U vremenu nakon te prelomne tačke i DS se gubila u tranziciji u kojoj je stihija menaničke tranzicije uništavala sposobnost stranke da reaguje na promene i intelektualno se obnavlja. Praktični poslovi vlasti pokupili su sve potencijale stranke, a veza sa javnošću se izgubila. Nije puno trebalo da se izgube i izbori.

Ako danas DS smatra da je odgovor na buduće probleme politika “trećeg puta” koju je pre 20 godina promovisao Toni Bler, čini mi se da je DS izgubila korak sa vremenom. Kao da još uvek potku ideologije DS određuje posipanje pepelom zbog levičarske prošlosti. Kao da se misli da, pošto smo već jednom grešili, ubuduće ne bi trebalo da razmišljamo i odlučujemo samostalno i da treba pristati na neoliberalne evropske diktate.

Ovo pristajanje će od DS napraviti regularnu stranku poretka, ali u pristajanju na ono što se “mora” nema energije.

A gde nema energije, nema ni budućnosti.

Kvantna teorija domaće politike

U kvantnoj teoriji pojavljuje se pojam verovatnoće. Prema Ričardu Fajnmanu, smisao tog pojavljivanja je ovaj – na primer, kada fotoni nailaze na neku staklenu površinu, 4% njih se odbije, a 96% nastavi put u staklo. Fizičari su zaključili da je ta verovatnoća odbijanja jedino što mogu znati. Ne znaju po čemu se fotoni koji se odbijaju razlikuju od fotona koji prolaze, jedino što se može znati je da će verovatnoća odbijanja biti 4/100. Zbog toga ta verovatnoća postaje, u neku ruku, jedini poznat “uzrok” odbijanja. Kvantna teorija operiše samo verovatnoćama.
E sad, kakve to veze može imati sa našom politikom? Pa veza je u tome, što se i u našoj politici može operisati samo sa verovatnoćama i to na mestima na kojima to ne bi trebalo očekivati. Primer može biti poštovanje zakona. Iako zakoni postoje, mi ne znamo da li će oni u nekom konkretnom slučaju biti poštovani. Bilo da se radi o pojedinim paragrafima zakona, ili pojedincima ili grupama na koje se zakon odnosi, postoji samo verovatnoća da će zakon biti poštovan. Mislim da ovaj odnos prema zakonima i javnosti uopšte na ključan način utiče ne sve fenomene naše poltike.

Na primer, ovom verovatnoćom može se objasniti indiferentnost sa kojom se prati donošenje zakona kod nas. Veliki procenat građana čeka da vidi koliko i kako će zakon biti poštovan, pa se ne interesuje za sam tekst zakona nego za praksu i to praksu u njihovom konkretnom slučaju. Zbog toga malo ljudi zna koji zakoni važe i malo ljudi hoće da učestvuje u diskusijama o zakonima. Moguće je da u stvari NIKO ne zna kako izgleda neki zakon, a možda i ne postoji čovek koji razume logiku nekog zakona i može da je brani u odnosu na alternativne logike. Kada se zakon donosi, stvar je proizvoljnosti kako će on biti predstavljen i koje će njegove stavke biti kritikovane.

Ovaj zakon verovatnoće (koja je, za razliku od fizike, još i neodređena) sasvim dobro opisuje trenutnu političku scenu. I samu kampanju za poslednje izbore karakterisao je isti princip: iako su najavljivane teške i bolne mere, svako preciziranje je bilo zabranjeno, tako da su verovatnoće za ovu ili onu pojedinačnu meru bile potpuno neodređene. NIKO nije pouzdano znao da će se, na primer, plate smanjivati linearno za 10%, a da će solidarni porez biti ukinut. Čak i činjenica da “bolni rezovi” spadaju u standardni neoliberalni rečnik, običnom glasaču nije govorila ništa, pogotovo što su se izbori dobijali na kvazi-anti-neoliberalnim parolama (“vlada naroda ili vlada tajkuna” itd).

Ova neodređenost je razlog zašto kod nas ne postoji teorija ekonomskog sistema, odnosno, bilo kakav pokušaj da se sistem opiše kakav jeste. Jedan od njegovih uslova je da ne bude opisan. Neoliberalizam nije takva teorija. Iako će skoro svi naši ekonomisti biti spremni da ponavljaju mantre o neefikasnom javnom sektoru i o tome kako privatni sektor finansira javni, ove rečenice nisu deo teorije, inače bi na njih uticala realnost. Iako u suštini ideologija, neoliberalizam je u praksi samo marketinška strategija – očekivati da bi se neki od ekonomista teorijski bavio realnim ekonomskim sistemom je isto kao očekvati da bi se neka marketinška agencija počela interesovati koje su stvarne osobine proizvoda koji reklamira.

Neoliberali su se dosetili da je glupo ideologiju braniti teorijskim sredstvima jer tu morate izgubiti, nego da je bolje bilo kakvu teoriju potkopavati pomoću relativizma i subjektivizma. Teorija kao takva, iako se to na prvi pogled ne vidi, u stvari je socijalistička kategorija. Privatni interes ni na koji način nije ugrađen u nju, čak je obrnuto, uslov dobre teorije je odsustvo njene veze sa privatnim ili grupnim interesom. Zbog toga se u neoliberalizmu ekonomija pretvara u marketing jedne ideje, a ostale društvene nauke nestaju.

Zbog toga je i teško govoriti o sistemu. Kao i elektroni u kvantnoj teoriji, naši političari mogu biti svugde – mogu biti borci za prava radnika, ali i poslodavaca, mogu se zalagati za tržište, ali sa humanim licem, mogu biti diktatori, ali i demokrate, evropejci i nacionalisti.

Sve što vi želite, ali samo dok to želite i samo za vas, za nekog drugog biće nešto drugo.

 

Višak vrednosti u neoliberalizmu

U klasičnom liberalizmu višak vrednosti nastaje na tržištu – profit je posledica spremnosti kupaca da plate više za neku robu nego što je uloženo u njenu proizvodnju u najširem smislu. Ali, neoliberalizam ne bi bio različit od liberalizma kada ne bi imao specifičan način proizvodnje viška vrednosti.

On je u skladu sa osnovnim stavom neoliberalne ideologije da ono što je javno treba da bude privatno.

U neoliberalizmu višak vrednosti se stvara tako što se javni resurs privatizuje uz profit.

Privatizacija javnih prduzeća koja imaju resurse koji se kasnije mogu prodati, kao što je zemljište, klasičan je primer za ovaj način stvaranja viška vrednosti. Zemljište preduzeća obično nije bilo deo cene po kojoj je ono privatizovano, kasnije se ovom zemljištu zakonski promeni namena i ono se može prodati po drastično većoj ceni. Čak je predlagano da ovo zemljište pređe u vlasništvo kupaca preduzeća bez naknade.
Na isti način, višak vrednosti se stvara kroz zajmove državnih banaka koji se ne vraćaju, kroz naduvane javne nabavke, monopole na tržištu ili kroz neplaćanje poreza i njihovo opraštanje.

Dakle, šema je uvek ista: J → P, javno postaje privatno uz razliku u vrednosti.

Iako javnih stvari u zemljama koje su nekada bile socijalističke ima dovoljno, to nije jedini resurs “javnog”. Tu su uvek i budžeti, javna preduzeća i krediti – zemlje bivše Jugoslavije su se u vremenu neoliberalne tranzicije zadužile još 80 milijardi dolara.

Neoliberalni način stvaranja viška vrednosti traži i svoj profil preduzetnika. To sad nije ambiciozni zanatlija ili pronalazač, kao u liberallizmu, nego bivši ministar, portparol ili direktor stranaka, posebno bivši ministar za privatizaciju. Njegova prednost na tržištu su zapravo političke veze i poznavanje propisa i kanala za sticanje viška vrednosti na neoliberalni način.

Naravno, u tranzicionim zemljama razvili su se i liberalni, tržišni načini stvaranja viška vrednosti, a zadržani su i stari socijalistički, u slučaju javnih i komunalnih preduzeća (gde se višak vrednosti objašnjava uloženim radom).

Šta mislite: Koji je od ova tri načina privređivanja:

1) socijalistički
2) neoliberalni
3) liberalni
– odgovoran za krizu?

ps. zahvaljujući ko zna čemu, ovaj blog ponovo radi, tako da za Dvogled2.blogspot.com nema potrebe.

 

U lice cenzuri

Dvogled (rezervna kopija)

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo…

View original post 897 more words

“Čekali smo šta će da kaže Vučić“

Ova rečenica, koju niko nije izgovorio, možda je najbolje objašnjenje zašto smo mi društvo reakcije, a ne društvo prevencije, kako se ovih dana izrazio načelnik Sektora za vanredne situacije. Prevencija je nemoguća, a sa njom i organizacija, zato što svaku veću akciju treba da odobri vođa. A vođa ne može sve. Kada se pogleda kako se sada prebacuje odgovornost od jednog do drugog, ovih dana može se izvući samo taj zaključak. Hidrometeorološki zavod je još u subotu poslao crveno upozorenje na poplave, ali nije njihova dužnost da dižu uzbunu. U sredu uveće u Dnevniku RTS, bio je Predrag Marić, načelnik pomenutog Sektora za vanredne situacije. On je rekao da će pasti „ogromna količina vode“ i da su oni poslali upozorenja svim lokalnim samoupravama, ali nije predložio nikakve mere, nije najavio moguće razmere poplave, nije pomenuo preventivne evakuacije, ni Obrenovac.

Međutim, mogao je tada da se pozove na ovo razmišljanje: „Poziv na evakuaciju bi možda izazvao paniku u celoj zemlji, svakako bi uticao na ljude na razne načine. Ja sam rekao da je situacija vanredna, ali zar nije na nekom drugom – premijeru – da pokrene ovakvu opštu uzbunu i preuzme tu odgovornost.“ Premijer je pak mogao da rezonuje ovako: „Vi svi dakle čekate mene da bi preuzeli bilo koju krupniju akciju? Dakle, već ste se stavili ispod mene, a meni ste ostavili odgovornost. E, nećemo baš tako, ako ste već sad rešili da slušate samo mene, neće vam baš ni posle poplava pasti na pamet da ukazujete na moju odgovornost. I ja ću sa vama čekati da vidim šta će da se dogodi, ako se dogodi nešto što možemo kontrolisati tim bolje, a ako bude baš veliko, onda ćemo odmah proglasiti da se radi o hiljadugodišnjim polavama i potopu, krenućemo u odbranu, a ja ću se već pobrinuti za „kritizere“ koji nijedan džak nisu napunili.“

I tako smo dočekali polavu bez ikakve prevencije. Naš politički sistem nije dizajniran za prevenciju – to je tačno – samo što to nije neka srpska priroda, nego osobina političkog sistema koji uporno negujemo. Mi hoćemo da imamo jakog vođu, koji će da preseče stvari, od koga će sve da zavisi, koji će ljude da postorojava. Ali taj sistem nije sistem prevencije, ne možemo tu imati i jare i pare. Ili ćemo imati prevenciju, samostalno odlučivanje mnogo ljudi u skladu sa nekom racionalnošću i autonomijom, ili ćemo imati sistem u kome odlučuje vođa a ostali su u poziciji dece koja ga slušaju. Ali, onda nema prevencije, nego samo reakcije.

Vučić je naravno daleko od pomisli da ovaj sistem nije dobar. Prvo što je uradio kada je video da je vrag odneo šalu, počeo je da se izdire na ministre i direktore preduzeća i da izražava vlastite emocije. On, naravno, unapred zna da nikakve njegove odgovornosti tu neće biti, a ni odgovornosti bilo koga drugog, zato jer mi nismo društvo odgovornosti i prevencije, mi smo društvo diskvalifikacije i autoritarnosti. Neće tamo neki kritizeri i blogeri promeniti tu ništa. Vučić se već pobrinuo za njih. On odnekud zna da svi oni nisu napunili nijedan džak, a zna i da o odgovornosti može da priča samo onaj ko je napunio neki džak. On zna i da je svako ko priča o odgovornosti „pametnjaković“, a on će već lako izaći na kraj sa njima.

Ukratko, za društvo odgovornosti i etiku odgovornosti, ma šta govorio Veber, zalažu se samo pametnjakovići. Nema prevencije, nema odgvornosti – mi određujemo šta je istina, a vi ste nam, ako ste zaboravili, na razne načine dali pravo da to činimo. Zar niste nedavno skoro plebiscitarno glasali za nas? Zar ne trpite već godinama da vas tabolidi truju izmišljotinama? Zar niste do juče svi bili zadovoljni što ste najzad dobili lidera koji može da izvede „bolne reforme“?

Uostalom, zar niste još davno digli ruke od „društva“ i zajednice? Zašto bih se samo ja brinuo za vaše nasipe, a vi da budete individualci, zašto i ja da ne budem malo individualac?“

I pročaja.

U lice cenzuri

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.
Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.
Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Blogovi i stranice:

 

Akuzativ

Aleksandar Sekulić – 2389

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Bozóki Antal

Ch3d4 (Vojislav Bajakić)

Constrictoria Boa

CRZ Blog

cult – B92 blog

Danubius forum

Dario Hajrić – Sistem i lom

Dejan Pešić

DJ Ivica

Dokona popadija

Dopisi iz Diznilenda

Đorđe Bojović

Džunglica

Edis Đerlek

Euterpaspeaks

FCBK

Ivana Ćirković – Organ Vlasti

Ivy Jbte

Iz glave radio

Izvan kuhinje

Jelica Rogić

Just Bloggin’

Kontrapress

Kriza identiteta

Leksikon YU mitologije

Liceulice

Logaritam

Loose Ends in Economics

Luka Božović

Mahlat

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Mesec, suncokret i ostale priče

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Đajić

Miloš Sečujski – B92 blog

Mojporrtal.org

Mr Black

Ne verujem u muk istine

Nebojša Knežević – yzmaya

Negoslava’s Blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Nikola Kolja Krstić

Novi Sad 2020

Novinarizmi

Novosadsko ubrojčavanje

Od svega po malo

Osmi dan

Ostavite Teslu na miru

Pagankawebshtizza

Panonska revija ludosti

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje

Pećko pivo

Peščanik

Politiks tejps

Popovsko Dokonisanje

Prešlicavanje

Pressburger Csaba

Pressburger Csaba

RainDog po treći put među blogerima

Random Code and Beauty of Organic Entities

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sandra Simonović

Sara Radojković

Savesna

Spookyludila

Staša Koprivica – 100 lisica

Strahinja Krstić

Troblog

Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista

Vazda nešto

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

VladanBa’s Blog

Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael

Vladimir Milutinović – Dvogled

Whatever… Nevermind

While Sleepwalking…

Žarko Ptiček

Žene sa Interneta

 

Organizacije i pokreti:

 

Beograđani protiv prohibicije

Centar za praktičnu politiku

Centrar za marginu

Fondacija Dokukino

Građanske inicijative

Kuća ljudskih prava i demokratije

Mreža za političku odgovornost

Share Fondacija / Share Defense

Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

 

Građanke i građani:

 

Admir Smajović

Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Jovičić

Aleksandar Kezić

Aleksandar Kokotović

Aleksandar Lučić

Aleksandar Stanojković

Aleksandar Živadinović Ćupas

Aleksandra Anokić

Aleksandra Đerić

Aleksandra Jensen

Aleksandra Sokolović

Aleksandra Tomić

Ana Bellotti

Ana Čiča

Ana Kerečki

Ana Manić

Ana Marković

Ana Petrović

Anđela Milivojević

Anica Spasić

Biljana Kovačević

Biljana Kukić

Biljana Marinković

Biljana Mladenović

Biljana Stepanov

Bojan Cvejić

Bojan Radović

Bojana Jevtović

Bojana Miković

Bojana Selaković

Boris Bašić

Boris Lučić

Boris Sijerković

Boško Hadžić

Branislava Nestorov

Branka Dobrić

Dalibor Stojičić

Dana Selaković

Danica Nikolić

Danijel Milošević

Danijela Pejatović

Danijela Rafailović

Danijela Ranković

Danijela Tasić

Darko Vlahović

Dejan Košanin

Dejana Stevkovski

Denis Lazetić

Dijana Hinić

Dimitrije Petković

Đorđe Mančev

Đorđe Trikoš

Dragan Popović

Dragana Kostadinović

Dragana Pećo

Dragana Zlatičanin

Dražen Zacero

Dubravka Nikolić

Dubravka Velat

Dunja Lazić

Đurđa Đukić

Dušica Petrović

Duško Jerkov

Dževid Sadović

Edita Miftari

Emina Kovačević

Filip Perić

Fismir Jahiu

Goran Zarić

Gordana Šajinović

Irina Zahar Hinrichs

Iva Jović

Ivan Lukić

Ivan Popović

Ivan Stanojević

Ivan Stevanović

Ivan Tot

Ivan Vlajić

Ivana Jakovljev

Ivana Mirčetić

Jasmina Lazić

Jasmina Milojević

Jasmina Radovanović

Jelena Jovanović

Jelena Kandić

Jelena Milojković

Jelena Paligorić

Jelena Petrović

Jelena Radanović

Jelena Simić

Jelena Stević

Jelena Tot

Jelisaveta Manojlović

Jelisaveta Mikulić

Jovana Gligorijević

Jovana Jakovljević

Jovana Kolarić

Jovana Pavlović

Jovana Polić

Jovana Prusina

Jovana Radovanović

Jovana Sikimić

Jovana Tripunović

Jovana Vujičić

Jovana Vukić

Katarina Tadić

Ksenija Stojanović

Lav Kozakijević

Lazar Marjanović

Lazar Milovanović

Leopold Rollinger

Ljiljana Bukvić

Ljubica Turudić

Ljubomir Medaković

Luka Rajić

Maja Mićić

Maja Stojanović

Maja Vasić-Nikolić

Maja Vrtarić

Marija Avramović

Marija Đelić

Marija Janković

Marija Maša Bojičić

Marija Milosavljević

Marija Penezić

Marija Radovanović

Marija Stanojčić

Marija Vukosavljević

Marijana Toma

Marina Andromarta Bogojević

Marina Ristanović

Marina Stamenković

Marina Ugrinić

Marko Bogunović

Marko Mitrović

Marko Vidojković

Mašan Minić

Mikaela Smičković

Milan Cvijić

Milan Đukić

Milana Ninković

Milanče Milosavljević

Milena Dragićević

Milica Jovanović

Milica Stojanović

Miljenko Dereta

Milomir Sekulić

Miloranka Ilić

Miloš Avramović

Miloš Dašić

Miloš Janković

Miloš MIhajlović

Miloš Nikolić

Miloš S. Nikolić

Mina Ilić

Mirjana Drašković-Ivica

Mirjana Miočinović

Mirko Rudić

Miroslava Marjanović

Mladen Manojlović

Momir Pejatović

Nada Likar

Natalija Marjanović

Nataša Agbaba

Nataša Mijatović

Nataša Nikolić

Nataša Robulović

Nebojša G. Mirković

Nenad Nikolić

Nenad Vukadinović

Nikola Adžić

Nikola Ristić

Nikola Tomić

Nina Savić

Ognjen Đerić

Olga Gligorović

Peđa Mitrović

Petar Tančić

Radina Vučetić

Radmilo Marković

Rajma Isljami

Ratko Femić

Robert Čoban

Sandra Popović

Sanja Jović

Sanja Zrnić

Sara Dereta

Saška Karamarković

Selma Lazović

Slavica Slatinac

Slavica Stojanović

Slobodan Joksimović

Slobodan Srdić

Snežana Čongradin

Snežana Marković

Sofija Mandić

Sofija Marjanović

Srđan Dinčić

Stefan Aleksić

Stefan Ćorić

Stefan Jovanović

Stefan Šparavalo

Stevan Đekić

Stevan Ristić

Tatjana Radunović

Teodora Tomić

Uroš Jovanović

Vanesa Nikolić

Veljko Radunović

Veselin Nasufović

Vesna Đukanović

Vesna Mićanović

Vesna Miletić

Vesna Pešić

Vesna Vasiljević

Višnja Filipović

Vladimir Marović

Vladimir Stojanović

Vukan Simonović

Vukašin Obradović

Zdravko Janković

Zoran B. Nikolić

Zorica Filipović

Zorica Šćepanović

Žarka Radoja

Žarko Canić

Žarko Ogrizović

Željka Pantelić