Višak vrednosti u neoliberalizmu

U klasičnom liberalizmu višak vrednosti nastaje na tržištu – profit je posledica spremnosti kupaca da plate više za neku robu nego što je uloženo u njenu proizvodnju u najširem smislu. Ali, neoliberalizam ne bi bio različit od liberalizma kada ne bi imao specifičan način proizvodnje viška vrednosti.

On je u skladu sa osnovnim stavom neoliberalne ideologije da ono što je javno treba da bude privatno.

U neoliberalizmu višak vrednosti se stvara tako što se javni resurs privatizuje uz profit.

Privatizacija javnih prduzeća koja imaju resurse koji se kasnije mogu prodati, kao što je zemljište, klasičan je primer za ovaj način stvaranja viška vrednosti. Zemljište preduzeća obično nije bilo deo cene po kojoj je ono privatizovano, kasnije se ovom zemljištu zakonski promeni namena i ono se može prodati po drastično većoj ceni. Čak je predlagano da ovo zemljište pređe u vlasništvo kupaca preduzeća bez naknade.
Na isti način, višak vrednosti se stvara kroz zajmove državnih banaka koji se ne vraćaju, kroz naduvane javne nabavke, monopole na tržištu ili kroz neplaćanje poreza i njihovo opraštanje.

Dakle, šema je uvek ista: J → P, javno postaje privatno uz razliku u vrednosti.

Iako javnih stvari u zemljama koje su nekada bile socijalističke ima dovoljno, to nije jedini resurs “javnog”. Tu su uvek i budžeti, javna preduzeća i krediti – zemlje bivše Jugoslavije su se u vremenu neoliberalne tranzicije zadužile još 80 milijardi dolara.

Neoliberalni način stvaranja viška vrednosti traži i svoj profil preduzetnika. To sad nije ambiciozni zanatlija ili pronalazač, kao u liberallizmu, nego bivši ministar, portparol ili direktor stranaka, posebno bivši ministar za privatizaciju. Njegova prednost na tržištu su zapravo političke veze i poznavanje propisa i kanala za sticanje viška vrednosti na neoliberalni način.

Naravno, u tranzicionim zemljama razvili su se i liberalni, tržišni načini stvaranja viška vrednosti, a zadržani su i stari socijalistički, u slučaju javnih i komunalnih preduzeća (gde se višak vrednosti objašnjava uloženim radom).

Šta mislite: Koji je od ova tri načina privređivanja:

1) socijalistički
2) neoliberalni
3) liberalni
– odgovoran za krizu?

ps. zahvaljujući ko zna čemu, ovaj blog ponovo radi, tako da za Dvogled2.blogspot.com nema potrebe.

 

U lice cenzuri

Dvogled (rezervna kopija)

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo…

View original post 897 more words

“Čekali smo šta će da kaže Vučić“

Ova rečenica, koju niko nije izgovorio, možda je najbolje objašnjenje zašto smo mi društvo reakcije, a ne društvo prevencije, kako se ovih dana izrazio načelnik Sektora za vanredne situacije. Prevencija je nemoguća, a sa njom i organizacija, zato što svaku veću akciju treba da odobri vođa. A vođa ne može sve. Kada se pogleda kako se sada prebacuje odgovornost od jednog do drugog, ovih dana može se izvući samo taj zaključak. Hidrometeorološki zavod je još u subotu poslao crveno upozorenje na poplave, ali nije njihova dužnost da dižu uzbunu. U sredu uveće u Dnevniku RTS, bio je Predrag Marić, načelnik pomenutog Sektora za vanredne situacije. On je rekao da će pasti „ogromna količina vode“ i da su oni poslali upozorenja svim lokalnim samoupravama, ali nije predložio nikakve mere, nije najavio moguće razmere poplave, nije pomenuo preventivne evakuacije, ni Obrenovac.

Međutim, mogao je tada da se pozove na ovo razmišljanje: „Poziv na evakuaciju bi možda izazvao paniku u celoj zemlji, svakako bi uticao na ljude na razne načine. Ja sam rekao da je situacija vanredna, ali zar nije na nekom drugom – premijeru – da pokrene ovakvu opštu uzbunu i preuzme tu odgovornost.“ Premijer je pak mogao da rezonuje ovako: „Vi svi dakle čekate mene da bi preuzeli bilo koju krupniju akciju? Dakle, već ste se stavili ispod mene, a meni ste ostavili odgovornost. E, nećemo baš tako, ako ste već sad rešili da slušate samo mene, neće vam baš ni posle poplava pasti na pamet da ukazujete na moju odgovornost. I ja ću sa vama čekati da vidim šta će da se dogodi, ako se dogodi nešto što možemo kontrolisati tim bolje, a ako bude baš veliko, onda ćemo odmah proglasiti da se radi o hiljadugodišnjim polavama i potopu, krenućemo u odbranu, a ja ću se već pobrinuti za „kritizere“ koji nijedan džak nisu napunili.“

I tako smo dočekali polavu bez ikakve prevencije. Naš politički sistem nije dizajniran za prevenciju – to je tačno – samo što to nije neka srpska priroda, nego osobina političkog sistema koji uporno negujemo. Mi hoćemo da imamo jakog vođu, koji će da preseče stvari, od koga će sve da zavisi, koji će ljude da postorojava. Ali taj sistem nije sistem prevencije, ne možemo tu imati i jare i pare. Ili ćemo imati prevenciju, samostalno odlučivanje mnogo ljudi u skladu sa nekom racionalnošću i autonomijom, ili ćemo imati sistem u kome odlučuje vođa a ostali su u poziciji dece koja ga slušaju. Ali, onda nema prevencije, nego samo reakcije.

Vučić je naravno daleko od pomisli da ovaj sistem nije dobar. Prvo što je uradio kada je video da je vrag odneo šalu, počeo je da se izdire na ministre i direktore preduzeća i da izražava vlastite emocije. On, naravno, unapred zna da nikakve njegove odgovornosti tu neće biti, a ni odgovornosti bilo koga drugog, zato jer mi nismo društvo odgovornosti i prevencije, mi smo društvo diskvalifikacije i autoritarnosti. Neće tamo neki kritizeri i blogeri promeniti tu ništa. Vučić se već pobrinuo za njih. On odnekud zna da svi oni nisu napunili nijedan džak, a zna i da o odgovornosti može da priča samo onaj ko je napunio neki džak. On zna i da je svako ko priča o odgovornosti „pametnjaković“, a on će već lako izaći na kraj sa njima.

Ukratko, za društvo odgovornosti i etiku odgovornosti, ma šta govorio Veber, zalažu se samo pametnjakovići. Nema prevencije, nema odgvornosti – mi određujemo šta je istina, a vi ste nam, ako ste zaboravili, na razne načine dali pravo da to činimo. Zar niste nedavno skoro plebiscitarno glasali za nas? Zar ne trpite već godinama da vas tabolidi truju izmišljotinama? Zar niste do juče svi bili zadovoljni što ste najzad dobili lidera koji može da izvede „bolne reforme“?

Uostalom, zar niste još davno digli ruke od „društva“ i zajednice? Zašto bih se samo ja brinuo za vaše nasipe, a vi da budete individualci, zašto i ja da ne budem malo individualac?“

I pročaja.

U lice cenzuri

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.
Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.
Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Blogovi i stranice:

 

Akuzativ

Aleksandar Sekulić – 2389

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Bozóki Antal

Ch3d4 (Vojislav Bajakić)

Constrictoria Boa

CRZ Blog

cult – B92 blog

Danubius forum

Dario Hajrić – Sistem i lom

Dejan Pešić

DJ Ivica

Dokona popadija

Dopisi iz Diznilenda

Đorđe Bojović

Džunglica

Edis Đerlek

Euterpaspeaks

FCBK

Ivana Ćirković – Organ Vlasti

Ivy Jbte

Iz glave radio

Izvan kuhinje

Jelica Rogić

Just Bloggin’

Kontrapress

Kriza identiteta

Leksikon YU mitologije

Liceulice

Logaritam

Loose Ends in Economics

Luka Božović

Mahlat

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Mesec, suncokret i ostale priče

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Đajić

Miloš Sečujski – B92 blog

Mojporrtal.org

Mr Black

Ne verujem u muk istine

Nebojša Knežević – yzmaya

Negoslava’s Blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Nikola Kolja Krstić

Novi Sad 2020

Novinarizmi

Novosadsko ubrojčavanje

Od svega po malo

Osmi dan

Ostavite Teslu na miru

Pagankawebshtizza

Panonska revija ludosti

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje

Pećko pivo

Peščanik

Politiks tejps

Popovsko Dokonisanje

Prešlicavanje

Pressburger Csaba

Pressburger Csaba

RainDog po treći put među blogerima

Random Code and Beauty of Organic Entities

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sandra Simonović

Sara Radojković

Savesna

Spookyludila

Staša Koprivica – 100 lisica

Strahinja Krstić

Troblog

Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista

Vazda nešto

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

VladanBa’s Blog

Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael

Vladimir Milutinović – Dvogled

Whatever… Nevermind

While Sleepwalking…

Žarko Ptiček

Žene sa Interneta

 

Organizacije i pokreti:

 

Beograđani protiv prohibicije

Centar za praktičnu politiku

Centrar za marginu

Fondacija Dokukino

Građanske inicijative

Kuća ljudskih prava i demokratije

Mreža za političku odgovornost

Share Fondacija / Share Defense

Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

 

Građanke i građani:

 

Admir Smajović

Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Jovičić

Aleksandar Kezić

Aleksandar Kokotović

Aleksandar Lučić

Aleksandar Stanojković

Aleksandar Živadinović Ćupas

Aleksandra Anokić

Aleksandra Đerić

Aleksandra Jensen

Aleksandra Sokolović

Aleksandra Tomić

Ana Bellotti

Ana Čiča

Ana Kerečki

Ana Manić

Ana Marković

Ana Petrović

Anđela Milivojević

Anica Spasić

Biljana Kovačević

Biljana Kukić

Biljana Marinković

Biljana Mladenović

Biljana Stepanov

Bojan Cvejić

Bojan Radović

Bojana Jevtović

Bojana Miković

Bojana Selaković

Boris Bašić

Boris Lučić

Boris Sijerković

Boško Hadžić

Branislava Nestorov

Branka Dobrić

Dalibor Stojičić

Dana Selaković

Danica Nikolić

Danijel Milošević

Danijela Pejatović

Danijela Rafailović

Danijela Ranković

Danijela Tasić

Darko Vlahović

Dejan Košanin

Dejana Stevkovski

Denis Lazetić

Dijana Hinić

Dimitrije Petković

Đorđe Mančev

Đorđe Trikoš

Dragan Popović

Dragana Kostadinović

Dragana Pećo

Dragana Zlatičanin

Dražen Zacero

Dubravka Nikolić

Dubravka Velat

Dunja Lazić

Đurđa Đukić

Dušica Petrović

Duško Jerkov

Dževid Sadović

Edita Miftari

Emina Kovačević

Filip Perić

Fismir Jahiu

Goran Zarić

Gordana Šajinović

Irina Zahar Hinrichs

Iva Jović

Ivan Lukić

Ivan Popović

Ivan Stanojević

Ivan Stevanović

Ivan Tot

Ivan Vlajić

Ivana Jakovljev

Ivana Mirčetić

Jasmina Lazić

Jasmina Milojević

Jasmina Radovanović

Jelena Jovanović

Jelena Kandić

Jelena Milojković

Jelena Paligorić

Jelena Petrović

Jelena Radanović

Jelena Simić

Jelena Stević

Jelena Tot

Jelisaveta Manojlović

Jelisaveta Mikulić

Jovana Gligorijević

Jovana Jakovljević

Jovana Kolarić

Jovana Pavlović

Jovana Polić

Jovana Prusina

Jovana Radovanović

Jovana Sikimić

Jovana Tripunović

Jovana Vujičić

Jovana Vukić

Katarina Tadić

Ksenija Stojanović

Lav Kozakijević

Lazar Marjanović

Lazar Milovanović

Leopold Rollinger

Ljiljana Bukvić

Ljubica Turudić

Ljubomir Medaković

Luka Rajić

Maja Mićić

Maja Stojanović

Maja Vasić-Nikolić

Maja Vrtarić

Marija Avramović

Marija Đelić

Marija Janković

Marija Maša Bojičić

Marija Milosavljević

Marija Penezić

Marija Radovanović

Marija Stanojčić

Marija Vukosavljević

Marijana Toma

Marina Andromarta Bogojević

Marina Ristanović

Marina Stamenković

Marina Ugrinić

Marko Bogunović

Marko Mitrović

Marko Vidojković

Mašan Minić

Mikaela Smičković

Milan Cvijić

Milan Đukić

Milana Ninković

Milanče Milosavljević

Milena Dragićević

Milica Jovanović

Milica Stojanović

Miljenko Dereta

Milomir Sekulić

Miloranka Ilić

Miloš Avramović

Miloš Dašić

Miloš Janković

Miloš MIhajlović

Miloš Nikolić

Miloš S. Nikolić

Mina Ilić

Mirjana Drašković-Ivica

Mirjana Miočinović

Mirko Rudić

Miroslava Marjanović

Mladen Manojlović

Momir Pejatović

Nada Likar

Natalija Marjanović

Nataša Agbaba

Nataša Mijatović

Nataša Nikolić

Nataša Robulović

Nebojša G. Mirković

Nenad Nikolić

Nenad Vukadinović

Nikola Adžić

Nikola Ristić

Nikola Tomić

Nina Savić

Ognjen Đerić

Olga Gligorović

Peđa Mitrović

Petar Tančić

Radina Vučetić

Radmilo Marković

Rajma Isljami

Ratko Femić

Robert Čoban

Sandra Popović

Sanja Jović

Sanja Zrnić

Sara Dereta

Saška Karamarković

Selma Lazović

Slavica Slatinac

Slavica Stojanović

Slobodan Joksimović

Slobodan Srdić

Snežana Čongradin

Snežana Marković

Sofija Mandić

Sofija Marjanović

Srđan Dinčić

Stefan Aleksić

Stefan Ćorić

Stefan Jovanović

Stefan Šparavalo

Stevan Đekić

Stevan Ristić

Tatjana Radunović

Teodora Tomić

Uroš Jovanović

Vanesa Nikolić

Veljko Radunović

Veselin Nasufović

Vesna Đukanović

Vesna Mićanović

Vesna Miletić

Vesna Pešić

Vesna Vasiljević

Višnja Filipović

Vladimir Marović

Vladimir Stojanović

Vukan Simonović

Vukašin Obradović

Zdravko Janković

Zoran B. Nikolić

Zorica Filipović

Zorica Šćepanović

Žarka Radoja

Žarko Canić

Žarko Ogrizović

Željka Pantelić

 

Krivica vlasti

U ovom čudu što nas je snašlo ima puno pravih ljudskih reakcija, puno solidarnosti i preduzimljivosti, baš kako i treba da bude. Većina tog dobrog što pokušava da ublaži katastrofu dolazi od ljudi koji nemaju veze sa vlašću, ali deo toga sigurno radi i vlast. Međutim, ne bi to bila vlast u Srbiji da sada ne brine i svoje brige, a najviše brigu o krivici. U svojim performansima na sednicama štabova Vučić je uvek brinuo i o tome: „Neću dozvoliti da se prirodna katastrofa prikaže kao krivica nekoga iz države“ je lajtmotiv tih obraćanja. Nepogoda je „biblijskih razmera“, „ništa se nije moglo uraditi“ i slično. Sve je to moguće, jedino se u demokratiji ostavlja da svi zajedno procene da li su te ocene tačne, a nedemokratski političar se trudi da to spreči. Biblijske metafore koja ukazuju na uzroke pojava koji su iznad ljudskih moći ne pomažu u toj proceni, nego samo brinu o skidanju odgovornosti.

A to nije poenta u demokratiji. Na ovom primeru se pokazuje kako smo slabo savladali lekcije moderniteta. Vučić je ovde u poziciji Boga koji naređuje, pati, brine se, odlučuje, ali ne dopušta da on bude odgovoran za bilo šta loše. On je odgovoran samo za dobre stvari, odbranu Šapca, animaciju ljudi. Ovaj način mišljenja je još davno dobio kritiku na primer u Spinozinim delima. Spinoza kaže da Boga ne bi trebalo kriviti za poplave i bolesti, ali kaže i da ga ne bi trebalo hvaliti za dobre stvari. Ako ste Boga stavili u poziciju nekoga ko odlučuje hoće li se dogoditi nešto dobro, onda je samo njegova odgovornost i poplava. Naravoučenije je da ni Vučić nije trebalo da se stavlja u poziciju Boga od koga sve u Srbiji zavisi (u poziciju vladara koji ometa demokratski poredak), a kada se već stavio u tu poziciju normalno je da mu je na pameti samo njegova krivica i da pola retoričke energije ulaže u to da spreči „odvratne komentare“ i „kritizerstvo“. Kako kaže: „ako nećete da pomognete, bar ćutite“ što je dobro smišljena retorička manipulacija: ona sadrži i neosnovanu diskvalifikaciju („nećete da pomognete“), i željeni cilj („ćutite“).

Nego ovaj u osnovi srednjovekovni način mišljenja u kome se sva krivica i zasluga svaljuje na vladara je loš način organizovanja društva i nije to Vučić izmislio. Vučićeva odgovornost je u tome što se naslanja na nju i pojačava je propagandom. Vlast je deo zemaljskog poretka i taj poredak se ne može racionalno uređivati i organizovati bez razmišljanja o mestu i postupcima vlasti u tom poretku. To je smisao kritike vlasti, a ne želja da se ovaj ili onaj političar optuži, smeni ili osramoti. Koliko je Vučić u nekom drugom sistemu vidi se po tome što se on svojski trudi da osramoti druge: lokalni štabovi kojima rukovode predsednici opština koji nisu iz SNS prikazani su kao da ometaju odbranu, a čak se čini da i sredine u kojima su loklane vlasti još uvek iz drugih stranaka ne dobijaju ni dovoljno pažnje u medijima.

Sve je to trenutno nevažno, jer se sad spašavaju žive glave i nema vremena za politiku. Ali vremenom će postati važno da li negujemo demokratski ili nedemokratski sistem. Verovali ili ne, demokratija se zaista sipa u traktor, i u druge sisteme, svi oni rade zahvaljujući velikom broju kvalitetnih ljudi kojima je dopušteno da sami donose odluke, a ne da čekaju da samoproglašeni vladar ili Bog najpre odluči pa da deluju i oni. Taj sistem je recept za katastrofu, posle koje se možemo takmičiti u objašnjenjima „ništa se nije moglo učiniti“, „potop biblijskih razmera“, „1000godišnja poplava“.

 

SA POSEBNOM UVAŽENOŠĆU VAS MOLIM DA OVO PAŽLJIVO PROČITATE A POTOM I PODELITE, Isidora Dimić: Poštovani predsedniče Vlade Republike Srbije,

Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore

Poštovani predsedniče Vlade Republike Srbije,
Pišem Vam prvi put u nadi da ćete pročitati moje pismo. Neću dugo da Vas davim, shvatam da ste veoma zauzeti, pored svog posla radite i posao koji nije Vaš, shvatam da Vam nikako ne ostaje slobodnog vremena. Htela sam, zapravo, da Vas pitam, šta je tačno Vaš posao? Koji je opis Vašeg radnog mesta? Mislim, ja znam, nego da proverim da li i Vi znate. U tom smislu, htela bih i da Vas pitam, i za šta ste sve kvalifikovani? Da li ste i spasilac? Imate neki kurs, nešto? Mislim, shvatam ja da je svako od nas pomalo spasilac, i sve je to lepo, svako radi ono što može, alI zar Vi lično ne biste bili korisniji društvu ako biste radili baš samo i isključivo svoj posao? Sećam se zimus, nekim helikopterom ste išli po neko zavejano dete. Kao da nema ko…

View original post 975 more words

Jedna jednako prosta tvrdnja

piše: Vladimir Milutinović

Iako ekonomista, Vladimir Glogorov voli da se bavi moralnim pitanjima. Sada je u tekstu „Jedna prosta tvrdnja“ ustvrdio da uvek imamo moralno pravo da zauzmemo neki stav, čak i onda kada smo nedosledni, kad postoji suprotan presedan ili kada postoji mogućnost da se ponašamo čisto utilitarno. To je zaista prosta tvrdnja. Naravno da imamo pravo da zauzmemo neki stav u bilo kom slučaju. Doduše, pravo i kredibilitet su odvojeni pojmovi.

Ono što je meni ovde zanimljivo jeste da bi po Gligorovu taj stav trebalo da bude „osuda“ „aneksije Krima“ i „kršenja međunardnog prava“ tim povodom. Gligorov smatra da bi trebalo da podržimo teritorijalni integritet Ukrajine.

Međutim, jednako moralno pravo postoji i da se zauzme suprotan stav i podrži samoopredeljenje Krima. Čak bi po mom mišljenju bilo više u skladu sa univerzalnim normama podržati to samoopredeljenje, nego teritorijalni intergritet.

Po mom stavu, većina u nekoj državi nema pravo da uskraćuje pravo na samoopredeljenje nekoj manjini na nekoj teritoriji u ime teritorijalnog integriteta. Teritorijani integritet je ovde poput nekog privatnog vlasništva, međutim, pravo na slobodu uvek je jače od prava vlasništva, koje uzgred budi rečeno ne postoji. Kolektivi, a pogotovo većine na nekoj teritoriji, nisu vlasnici bilo kakvih teritorija.

Međunarodno pravo ovde se pojavljuje kao neupitan argument samo zbog toga što ovde ono govori u korist neke proameričke strane. Da je međunardno pravo na strani neke anti-američke strane, lako bi se našli principi koji ga prevazilaze (obično neki od „humanitarnih“ principa).
Istina je da je ovde međunarodno pravo zastarelo. Nekada je ono štitilo teritorijalni integriet država iz dva razloga: 1) da bi se očuvao mir, preko status quo stanja, 2) da bi se sprečila osvajanja poput Hitlerovih u 2. svetskom ratu. Ali, mi danas imamo slučajeve da manjine žele da osnivaju svoje države iz ekonomskih ili praktičnih razloga, bez izraženih nacionalističkih motiva u smislu želje za osvajanjem teritorija na kojima ne žive.

Ne postoji moralni razlog kojim bi se moglo braniti uskraćivanje prava da one to čine.

Jedino što je moguće jeste tražiti da se stvaranje novih država događa u miru, da, ako je potrebno, novonastajuće države daju jednako pravo na samoopredeljenje daju manjim teritorijama u svom okviru i da se u granicama racionalnog, jednako pravo na samoopredeljenje obezbedi zajednici koja ostaje manjina na novoj odvojenoj teritoriji, na drugim teritorijama.

Međutim, kao što praksa, na primer, na Kosovu, pokazuje, ako se neki od ovih uslova za osamostaljenje prekrši, to ne poništava, nego samo otežava samostalnost.

Ono što je bitno jeste da mirno i konsenzusno pravo na samoopredeljenje treba da bude osnova za međunarodno pravo, a ne teritorijalni integritet postojećih država. Ovaj zaključak nema veze sa presedanom Kosova, nego sa savremenim svetom koji nije više svet za koji je pisano sadašnje međunarodno pravo.

 

Pametna, pametna, pametna, novinarska udruženja

U novinarskim udruženjima smatraju da je privatizacija nužno rešenje pre svega kako bi se uspostavili ravnopravni uslovi na tržištu, ali i kako bi se onemogućio neprimereni politički uticaj vladajućih struktura na medije. S druge strane, upozoravaju da je neohodno učiniti sve kako bi se mediji koji su do sada radili u javnom interesu sačuvali od propasti.

„U Srbiji, činjenica, ima previše medija i biće slučajeva u ovoj privatizaciji i medija koji neće opstati. Ja mislim da je važno da država sistemskim merama pomogne da mediji koji to zaslužuju opstanu na tržištu. A ne da propadnu i oni koji su se sticajem oklonosti našli u državnom vlasništvu i onda dobili za vlasnike poslastičare i neke druge ljude van medijskog sektora“, kaže Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a.

(Ko shvati gornju izjavu shvatio je u čemu je štos sa neoliberalizmom.)

(Tržište i zajednički fond)

Neoliberalna logika, Etihad i Fijat

Evo jedne dobre ilustracije neoliberalne logike (Javno postaje privatno) u realnosti.

Saša Radulović ovako opisuje ugovore sa Fijatom i Etihadom i poslovanje  javnih preduzeća:

„Sa dolaskom Fijata porastao je izvoz ali i uvoz jer veliki deo toga uvozimo. Ugovor sa Fijatom je štetan. Umesto da napravite nešto što važi i za domaću privredu vi dajete samo jednom investitoru a sve ostale opropada. To je nastavak te politike. Tu nema promene. Srbija pokriva gubitke i Fijata i Air Serbia. Fijat u Srbiji ne posluje pozitivno. Ima profit ove godine zato što ima velike dotacije poreskih obveznika. Da njih nema, poslovao bi sa gubitkom. To su primeri štetnih ugovora. Etihad u Srbiji ima jako loš menadžmenti i u to sam se uverio. Vuku pogrešne poteze i napravili su veći gubitak nego što je JAT imao ranije. Tražili smo od javnih preduzeća da pokažu sve ugovore jer se tu krije masa malih partijskih firmi koje iz javnog sektora izvlače novac. Nijedno od javnih preduzeća nije dostavilo sve papire. Kada bi objavili sve štetne ugovore koje imaju javna preduzeća, bilo bi kristalno jasno kuda otiče novac.“

Iz Javnog u Privatno.