“Čekali smo šta će da kaže Vučić“

Ova rečenica, koju niko nije izgovorio, možda je najbolje objašnjenje zašto smo mi društvo reakcije, a ne društvo prevencije, kako se ovih dana izrazio načelnik Sektora za vanredne situacije. Prevencija je nemoguća, a sa njom i organizacija, zato što svaku veću akciju treba da odobri vođa. A vođa ne može sve. Kada se pogleda kako se sada prebacuje odgovornost od jednog do drugog, ovih dana može se izvući samo taj zaključak. Hidrometeorološki zavod je još u subotu poslao crveno upozorenje na poplave, ali nije njihova dužnost da dižu uzbunu. U sredu uveće u Dnevniku RTS, bio je Predrag Marić, načelnik pomenutog Sektora za vanredne situacije. On je rekao da će pasti „ogromna količina vode“ i da su oni poslali upozorenja svim lokalnim samoupravama, ali nije predložio nikakve mere, nije najavio moguće razmere poplave, nije pomenuo preventivne evakuacije, ni Obrenovac.

Međutim, mogao je tada da se pozove na ovo razmišljanje: „Poziv na evakuaciju bi možda izazvao paniku u celoj zemlji, svakako bi uticao na ljude na razne načine. Ja sam rekao da je situacija vanredna, ali zar nije na nekom drugom – premijeru – da pokrene ovakvu opštu uzbunu i preuzme tu odgovornost.“ Premijer je pak mogao da rezonuje ovako: „Vi svi dakle čekate mene da bi preuzeli bilo koju krupniju akciju? Dakle, već ste se stavili ispod mene, a meni ste ostavili odgovornost. E, nećemo baš tako, ako ste već sad rešili da slušate samo mene, neće vam baš ni posle poplava pasti na pamet da ukazujete na moju odgovornost. I ja ću sa vama čekati da vidim šta će da se dogodi, ako se dogodi nešto što možemo kontrolisati tim bolje, a ako bude baš veliko, onda ćemo odmah proglasiti da se radi o hiljadugodišnjim polavama i potopu, krenućemo u odbranu, a ja ću se već pobrinuti za „kritizere“ koji nijedan džak nisu napunili.“

I tako smo dočekali polavu bez ikakve prevencije. Naš politički sistem nije dizajniran za prevenciju – to je tačno – samo što to nije neka srpska priroda, nego osobina političkog sistema koji uporno negujemo. Mi hoćemo da imamo jakog vođu, koji će da preseče stvari, od koga će sve da zavisi, koji će ljude da postorojava. Ali taj sistem nije sistem prevencije, ne možemo tu imati i jare i pare. Ili ćemo imati prevenciju, samostalno odlučivanje mnogo ljudi u skladu sa nekom racionalnošću i autonomijom, ili ćemo imati sistem u kome odlučuje vođa a ostali su u poziciji dece koja ga slušaju. Ali, onda nema prevencije, nego samo reakcije.

Vučić je naravno daleko od pomisli da ovaj sistem nije dobar. Prvo što je uradio kada je video da je vrag odneo šalu, počeo je da se izdire na ministre i direktore preduzeća i da izražava vlastite emocije. On, naravno, unapred zna da nikakve njegove odgovornosti tu neće biti, a ni odgovornosti bilo koga drugog, zato jer mi nismo društvo odgovornosti i prevencije, mi smo društvo diskvalifikacije i autoritarnosti. Neće tamo neki kritizeri i blogeri promeniti tu ništa. Vučić se već pobrinuo za njih. On odnekud zna da svi oni nisu napunili nijedan džak, a zna i da o odgovornosti može da priča samo onaj ko je napunio neki džak. On zna i da je svako ko priča o odgovornosti „pametnjaković“, a on će već lako izaći na kraj sa njima.

Ukratko, za društvo odgovornosti i etiku odgovornosti, ma šta govorio Veber, zalažu se samo pametnjakovići. Nema prevencije, nema odgvornosti – mi određujemo šta je istina, a vi ste nam, ako ste zaboravili, na razne načine dali pravo da to činimo. Zar niste nedavno skoro plebiscitarno glasali za nas? Zar ne trpite već godinama da vas tabolidi truju izmišljotinama? Zar niste do juče svi bili zadovoljni što ste najzad dobili lidera koji može da izvede „bolne reforme“?

Uostalom, zar niste još davno digli ruke od „društva“ i zajednice? Zašto bih se samo ja brinuo za vaše nasipe, a vi da budete individualci, zašto i ja da ne budem malo individualac?“

I pročaja.

Logika političke scene Srbije

piše: Vladimir Milutinović

Potezi u političkoj igri uvek su povezani sa nekom logikom, bilo da se u logici traži opravdanje za njih ili su stvarno posledica neke logike. Logika je, pak, deo nekog znanja, a budući da je znanje ograničeno, moguće je skicirati logiku koja postoji na nekoj političkoj sceni. Ona će odražavati ukupnu političku prirodu i kulturu nekog podneblja, u ovom slučaju, Srbije.

Politička logika se u principu može podeliti na nedemokratsku (onu koje je u nekom partikularnom interesu) i demokratsku, odnosno, onu koja se zasniva na nekim univerzalnim (demokratskim) vrednostima. Na žalost, kod nas preovlađuje nedemokratska logika u raznim varijantama. Razlozi za to su i u ekonomskom sistemu i u autoritarnoj političkoj kulturi. Baš zbog toga, krenućemo od jedne logike koja je pokušala da prodrma ustaljena pravila u politici – logike belih listića. Ova logika suprotstavljala se i negirala preovlađuju nedemokratsku logiku na sceni – logiku lustracije (diskvalifikovanja drugih iz političkog polja).

Logika belih listića

Logika belih listića deo je slabašnog (po broju) sloja demokratske javnosti. Smisao ove logike je pokušaj da se negira logika lustracije, odnosno, postupak kojim se politčka prednost stiče diskvalifikovanjem protivnika. Beli listići pojavili su se onda kada je postalo jasno da se strahom od devedesetih (izjednačavanjem SPS i SNS sa zločinima devedesetih) štiti nedemokratski poredak koji se ogledao u kontroli medija, korupciji i neoliberalnoj ekonomiji. Belim listićima se pripisuje veliki deo odgovornosti za promenu vlasti 2012. godine, ali istina je u stvari da je kudikamo veći deo biračkog tela od onog na koji je mogla uticati javnost koja se zalagala za ovu opciju (ako je uticala na bilo koga) uskratio podršku tadašnjoj vladi i predsedniku. Logika belih listića pokušavala je da ukupnu logiku političke scene pomeri napred ka većem stepenu demokratičnosti političke kulture.

Međutim, ova logika stekla je već tada vrlo posvećene kritičare. Oni su političku scenu posmatrali kao još uvek opterećenu jednim centralnim pitanjem – diskvalifikacijom SPS i SNS zbog devedesetih – i oštro su se suprotstavljali logici belih listića, sa manjim ili većim (obično manjim) stepenom razumevanja smisla njihovih poteza.

Na izborima 2014. beli listići su kao opcija glatko otpisani, bilo kao postupak koji bi imao za rezultat veći broj poslanika najjače stranke, bilo kao opcija koju niko ne zastupa. To je još jednom pokazalo da su demokratski oblici logike u toj meri suprotni dominantnoj autoritarnoj kulturi da u stvari nisu ni prepoznati kao demokratski od većeg dela javnosti.

Ishod izbora iz 2014. i apsolutna pobeda SNS naizgled je dala pravo kritičarima belih listića. Apsolutna pobeda na izborima zaista je počela da proizvodi efekte apsolutne vlasti (vlasti koja nema nikakvu značajnu opoziciju). Međutim, ono što je kritičarima promaklo je da je ova apsolutna vlast s jedne strane posledica izborne strategije sadašnje opozicije koja se zasnivala na lustracijskoj logici. A sa druge strane, novi apsolutizam koji je stupio na scenu zasniva se na istoj logici političkog poretka čiji su temelji uveliko postavljeni za vreme prethodnih vlasti – neoliberalnoj logici.

Neoliberalna logika

Neoliberalna logika je idejna osnova za sistem koji je dizajniran da bude u interesu povezanih lica koji imaju političku ili finasijsku moć. Osnova te logike je logika privatizacije – glavne koristi u sistemu izvlače se iz privatizacije javnih resursa, bilo kroz korupciju bilo kroz stvarnu privatizaciju preduzeća. Neoliberalna logika je bila na snazi i pre izbora 2012. godine i zanimljivo je da su nove vlasti te izbore dobile na propagandno anti-neoliberalnoj platformi – glavna parola je bila parola protiv korupcije kao jedne od glavnih osobina neoliberalnog poretka. Drugi izbori 2014. godine dobijeni su na istoj matrici, s tim da su poruke postale sasvim apstraktne, na primer trebalo je izabrati narodnu vladu, a ne “vladu tajkuna”. Pa ipak, druga apstraktna poruka najavljivala je “bolne reforme” što je refren po kome se prepoznaje neoliberalni poredak već godinama. Sve u svemu, sadašnji trenutak predstavlja trijumfalni povratak neoliberalne logike, u tolikoj meri da se sadašnja vlada može smatrati za rekonstrukciju vlade Mirka Cvetkovića. Ona se bavi istim temama (prodaja Telekoma) i još snažnije se zalaže za privatizacije i podršku privatnom sektoru od te pretprošle vlade.

Može se reći da se poredak posle kratkih peripetija sa belim listićima i propagandnim anti-neoliberalizmom vratio još zaoštreniji i jači. Sada su neoliberalne mere podržane mogućnostima koje ima izvikani “vođa”, apsolutnom većinom jedne stranke u parlamentu i novozadobijenom oštrinom sa kojom se otpisuju svi obilici kritike, bilo političkih, bilo ekonomskih mera. Nova vlada je rezultat dugogodišnjih napora da se “bolne reforme” učine prihvatljivim.

Epilog

Sadašnji poredak je suma efekata ovih logika. Beli listići mogu biti zadovoljni činjenicom da nacionalizam više nije osnova politike nijedne parlementarne stranke. To još ne znači da nacionalistička logika nije prisutna u javnosti – ali ona je svedena na pitanja “identiteta” i nema efekata na zvaničnu politiku. Sistem je stabilan u smislu da je okrenut “ekonomiji” i da se pitanja teritorijalnih sporova koja su hranila nacionalizam, stavljaju na stranu, što je i bio cilj. S druge strane, ako posmatramo šire efekte pokušaja da se promoviše demokratska logika mora se konstatovati relativan neuspeh. Neoliberalna logika je još uvek apsolutno dominantna. Kao što ne postoje nacionalističke stranke u parlamentu, tako ne postoje ni ne-neoliberalne stranke u parlamentu.

Snažan protest zbog toga što imamo premijera iz devedesetih na vlasti u toliko je zanimljiv jer propušta da vidi dve bitne stvari: taj premijer se praktično odrekao necionalističke logike, ali je još snažnije pojačao logiku sistema koji je ustanovile i simbolizovale vlade koje su mu prethodile.

Kada Vučič poručuje medijima “idite na tržište”, kada najavljuje novi Zakon o radu, kada se zalaže za privatizaciju Telekom i EPS-a, kada “bolne reforme” uzima za moto – on je nastavljač iste one politike za koju po njemu nikako nije trebalo glasati 2012. godine, a protiv koje njegovi današnji kritičari u većini nisu imali ništa.

U to ime, živeli!

Neoliberalizam sa ljudskim licem i levi neoliberalizam

Osim prethodno opisanih vrsta kritike neoliberalizma, postoje kod nas postoje još dve koje igraju zapaženu ulogu u javnosti. Ove dve kritike su na neki način “insajderske”, jer doteruju neoliberalizam sa izvesnom dozom neodređenosti po pitanju da li žele da budu identifikovane sa njim.
Kod nas ih simbolizuju Aleksandar Vučić i Saša Radulović (Dušan Pavlović i drugi).

Zvanična varijanta neoliberalizma je tzv. Neoliberalizam sa ljudskim licem. Oni smatraju da je neoliberalizam “najzdraviji sistem”, ali da se u našim uslovima mora brinuti za ljude koji će njime (privremeno) biti pogođeni. Ovoj varijanti pribegavaju ljudi koji su realni u tom smislu da bi voleli da se mehanički priklone novom sistemu, ali da imaju i razlog da njegove norme ne poštuju. Za njih je karakteritična ambivalencija “Mi bismo, ali ne možemo”.

Druga insajderska kritika je pomenuti levi neoliberalizam. Zastupnici ovog stava vole da kažu “neoliberalizam nije rešenje”, u smislu da je loše ostaviti da sve odnose uredi tržište, pa zato tržištu dodaju levu komponentu, univerzalnu zdravstvenu zaštitu, na primer. Problem sa ovom kritikom što je deo koji je ostavljen tržištu takav da je sve urađeno sasvim na neoliberalni način ( i dalje se ne vide unutrašnja ograničenja privatnog vlasništva).

U neku ruku, obe kritike su neoliberalne u suštini, ali dodaju element “ljudskog lica”. Jedan kroz neodređeni drugi princip koji dozvoljava oportunističko ublažavanje neoliberalnih mera, a drugi kroz ugrađivanje levog principa u ideal koji bi onda dosledno bio primenjen.

Ova razlika odgovora razlici između realnih i idealnih neoliberala o kojoj smo govorili ranije. Realni su spremni da ad hoc odlažu reforme, a idealni bi ih odmah primenili prema planu.

Kritika neoliberalizma dakle ima ove oblike:

 Neoliberalizam sa ljudskim licem                        

Levi neoliberalizam

 Nacionalistička kritika             

 „Socijalistička“ kritika                            

 Kritika „burazerske ekonomije“

Kritika u ime mešavine privatnog i javnog vlasništva

Samo poslednja negira sam princip neoliberalizma.

Leva i desna kritika neoliberalizma

Već smo rekli da neoliberalna logika ima samo jedan stav: Ono što je javno treba da bude privatno:

J → P.

Međutim, kritika ovog stava ne mora slediti jedinstvenu logiku.

Desnoj kritici neoliberalizma smeta što je neoliberalizam doktrina koja dolazi sa Zapada i što su kupci javni preduzeća stranci. Zbog toga neolioberalizam može imati negativnu konotaciju čak i na desnici. Kada se bolje pogleda, vidi se, međutim, da desnica nema ništa protiv relacije J → P, samo ukoliko kupci nisu stranci. Desnica je uopšte orijentisana na privatno vlasništvo i sa neoliberalizmom deli sve stavove o „užasnoj državnoj svojini“, negativan stav prema levici uopšte (Jugoslaviji, partizanima, Titu itd.).

Ukratko, nacionalistička kritika neoliberalizma nema ništa protiv njegove logike, nego protiv naglašavanja njegovog porekla i protiv stranaca. Oni se zapravo žale što stranci nisu isključeni. Međutim, čak i opozicija naše-strano ukazuje da je nacionalizam partikularistička doktrina koja je potpuno u skladu sa širom neoliberalnom logikom. Nacionalizam i neoliberalizam su deo iste šire logike.

I sa leve strane su moguće različite vrste kritike. Možete kritikovati neoliberalni kapitalizam u ime tzv. realnog socijalizma (povratka na staro). Tu na neki način pristajete na jedan od trikova neoliberala koji kažu da postoje samo te dve opcije, samo sada suprotno od njih gledate na taj izbor.

Opet, možete kritikovati sadašnje stanje, koje ne želite da zovete neoliberalnim, jer „neoliberalizam nema nikakve veze sa sadašnjim stanjem“. Onda „sadašnje stanje“ (realni neoliberalizam) kritikujete u ime idealnog. Često se za sadašnje stanje optužuje nacionalizam, ratovi i „burazerska ekonomija“ koja je nastala u tom kontekstu. Ova kritika pati o nemogućnosti da se sagledaju mane neoliberalizma kao teorije, a ne samo mane „sadašnjeg stanja“.

Moguća je i jedna drugačija leva kritika neoliberalizma. Ona je leva po tome što se zalaže za više zajedničkih stvari i univerzalne vrednosti, pa je po tome levlja od neoliberala. Ali, ona ne pretpostavlja da je realni socijalizam alternativa, nego da je rešenje u nekoj vrsti mešavine privatnog i javnog u srazmeri koja prati logiku univerzalnog i partikularnog. Ovu srazmeru treba tek pronaći.
Dakle, 1 desna i 3 leve kritike. Poslednja se čini najproduktivnija.

Tu su i dve dodatne kritike, koje su neodređene u pogledu desnog i levog, ali o njima u sledećem postu.

 

Paradoks neoliberalizma u jednoj rečenici

Novi ministar privrede Dušan Vujović:

„Komentarišući najave premijera o mogućoj privatizaciji Telekoma, delova EPS, Železnica i Srbijagasa, Vujović je istakao da, ako država nema ni kadrovske, ni sistemske ni druge pretpostavke da tim vlasništvom efikasno upravlja, onda su različite forme uvođenja privatnog sektora u ta preduzeća bolje rešenje nego monopolsko upravljanje od strane države.“ (RTV)

Gde je paradoks (2u1):

1) država nema kadrovske pretpostavke da upravlja – kaže ministar privrede kao državni činovnik zadužen za upravljanje privredom,

2) uvođenje privatnog sektora umesto neefiksane države je bolje rešenje nego monopolsko upravljanje od strane države – Šta ovde znači reč „monopolsko“ i kako se to značenje menja kada u neko monopolsko preduzeće uđe privatni sektor?

 

TEORIJSKO, IDEALNO I REALNO

U nastavku priče o logici na domaćoj političkoj sceni sada ćemo obraditi pojmove ide/e/alnog i realnog. Logika u kojoj važnu ulogu igraju ovi pojmovi na neki način je još manje svesna od logika koje smo već obradili. Ipak, ova logika vrši jednako značajan uticaj na politiku i društvo. Ona predstavlja način na koji mislimo, a da o tome skoro nikada ne razmišljamo.

Nego da se bacimo na pojmove. Prvi par pojmova je ideelno (teorijsko) i realno. U najkraćem, ovde se radi o opoziciji između onoga što postoji u govoru ili ideji i onoga što postoji u realnosti, izvan govora. Na primer, kada kažem “Ja nikada ne pijem” to je jedan iskaz koji opisuje jednu moguću realnost. U realnosti ja zaista mogu da ne pijem uopšte, da pijem ponekad ili da budem pijanac. Ta ista razlika postoji i na nivou onoga što smatramo da je dobro raditi ili da treba raditi. Na primer, mogu da kažem “Treba piti jednu čašu vina, uz ručak” i onda da to činim ili ne činim.

To je dakle, razlika, IDEELNO – REALNO. Pošto je ona jednostavna, već vidim da bi neko mogao da protestvuje: Šta će nam onda IDEELNO, teorija i ideje, dovoljno je da radimo to što bi pričali, “Hajde da radimo, a ne da pričamo!” itd. Međutim, ideelno je veoma važno i bez njega ne može skoro ništa samo da se radi.

Tri su razloga za to:
1) Neke stvari nisu jednostavne kao piti vino uz ručak, potrebno je objasniti kako i šta da se radi (nauke postoje zbog ove okolnosti)
2) Osim toga, postoji potreba da više ljudi deli iste ideje ako sarađuju na nekom poslu (to je razlog zašto treba i govoriti, a ne samo znati čak i komplikovane ideje)
3) I najzad, ako više ljudi nešto radi, oni se moraju dogovoriti koja ideja će biti ostvarena, pošto više ljudi po pravilu ima više ideja.

Sada je značaj razlike IDEELNO – REALNO već malo jasniji. Oni koji imaju nešto protiv teorije, zapravo: 1) smatraju da je sve jednostavno 2) da ljudi ne moraju znati na osnovu kojih ideja rade i 3) da se pitanje izbora šta da se radi, može rešiti na neki drugi način, osim raspravom između slobodnih ljudi.

Drugim rečima, protivnici „teorije“ su obično protiv „inteligencije“, transparentnosti i slobode, odnosno, dosta su autoritarno usmereni. Sada smo već bliže našoj realnosti. Problem našeg društva je upravo to što je njegova politička kultura antiintelektualna, toleriše netransparentne poslove vlasti i autoritarna.

Dakle, ideje, misli, govor su važni. Važno je i šta kažete da ćete raditi, a ne samo šta radite. Važno je i raspravljati o tome što treba da se radi, a ne samo raditi. Naš antiintelektualizam i autoritarnost ima i svoj jezički izraz u pomenutoj ironiji prema „teoriji“ i posebno prema filozofiji. „Nemoj da filozofiraš“, precizan je izraz naših problema.

Jednom kada se ustanovi kultura neprijateljstva prema „teoriji“, treba pronaći i neku osobinu teorije koja je diskvalifikuje i kod nas se to najčešće čini izjednačavanjem „teorije“ i ideala, IDEJA i IDEALA. Navodno, teoretičari se bave idealima, pri čemu se podrazumeva da je svaki IDEAL praćen nedostacima. On je najšešće prikazan kao nemoguć, povezan sa željama predlagača i nepraktičan (nepovezan sa teškoćama koje su povezane sa njegovom realizacijom). Uz sve to, pretpostavlja se da teoretičar-idealista govori ono što svi zanju da „treba“, ali što treba i uraditi, a tu su prave teškoće. Ovim se ponovo dolazi do onoga od čega se i krenulo. Teorija je suvišna – svi znaju šta treba, jedino niko neće ili ne može.

Ovi nedostaci koji navodno prate svaku teoriju lako se mogu izbeći. IDEAL bi naprosto mogla biti ona teorija, onaj opis stanja i namera, koji se smatra najboljom, pa prema tome i ostvarivom, realnom i praktičnom. Međutim, ova redefinicija pojma IDEAL, koja bi ga skoro sasvim približila pojmu IDEELNO, koji smo opisali ranije, skoro se nikada ne preduzima. Razlog tome može biti samo u tome da bi se na ovaj način TEORIJA kojoj je već namenjena uloga nečeg suvišnog i problematičnog, prebacila u domen korisnog i neophodnog, a to nam ne dozvoljava naša antiintelektualna, autoritarna i netransparentna politička kultura.

Teoriju i javnost ne volimo i zbog navika koje nas odvraćaju od javnog iznošenja stavova – da se ne bi zamerali vlastima – ili zbog činjenice da javni stavovi u principu obavezuju, pa se ne mogu bez posledica menjati itd.

No dobro, kakve veze ova apstraktna struktura IDEJA – IDEAL – REALNOST ima sa konkretnom politikom? Nije valjda da naša politika zavisi od ovakvih struktura, a da nije prosto racionalna – praktična – delatnost, u kojoj svi racionalno odlučuju na osnovu realnih razloga, jedino izbegavaju da nas o tome obaveste? Pošto je na ovaj način opisana autoritarna politička kultura, ona mora imati veze sa svim našim poslovima.

Ako teorija nije bitna, već samo „praksa“, ako se podrazumeva da svi znamo šta treba, samo to treba uraditi, onda će važeća nemušta „teorija“ biti samo jedna. Čak i ako ih je više, one mogu biti sam mnoštvo nepraktičnih idiosinkratičnih ideja, nevažnih u odnosu na praksu koja će ih ionako izmeniti. Kakav bi mogao da bude oblik političkih rasprava u takvom društvu?

Možemo ovu opšteprihvaćenu nemuštu teoriju označiti sa I (od ideja ili ideal), aktere koji je zastupaju sa H (od homo – čovek) a sa R bi označili izglede njene realizacije. Šema (1) bi bila ova:

H                    I

R

Pošto važeću, nemuštu, IDEJU podržavaju svi, jedini način za sticanje prednosti u odnosu na konkurentne nije neka drugačija ideja, nego neka vrsta ad hominem argumenata: „ideja je dobra, ali vi niste oni koji treba da je sprovode“ ili „ideja je dobra, ali je vi ne mislite sprovesti“. U prošloj kampanji argumentacija je imala upravo ovaj oblik: „Birajmo original, a ne kopiju“, ne smemo glasati za stranke devedesetih, oni nas vraćaju u devedesete itd. Druga linija argumentacije je: Oni samo pričaju o reformama, a neće ih sprovesti. Same reforme, nisu skoro nikada ni razrađene, ni diskutovane, potpuno u skladu sa osnovnom šemom neprijateljstva prema „teorijskim“ pitanjima.

To znači da trenutna Neoliberalna „teorija“ (NT) kojom se opravdavaju planovi u politici, nije teorija u pravom smislu: to je skup tvrdnji od koji su neke prihvatljive, a neke potpuno manipulativne i obmanjujuće, a da se i jedne i druge ponavljaju u javnosti samo kao izgovori i opravdanja u čiju se validnost skoro nikada ne ulazi.

Nama je autoritarna politička kultura veći problem i od same neoliberalne teorije koja trenutno dominira u toj autoritarnoj kulturi. Ta autoritarna kultura i tu teoriju čini samo praznom ljušturom, koja nije puno više od izgovora. Znak razbijanja ove kulture biće jedino rehabilitacija upravo „teorije“, a ništa se ne čini teže od toga. Šema (2) bi onda mogla da bude:

I1                                   I2
H1                                 H2

R

I1 i I2 su alternativne Ideje, a postojanje alternativnih ideja otvara mogućnost da realnost dođe do izražaja, kao deo argumentacije koja se pojavljuje u takmičenju tih ideja.

Videćemo, trenutno imamo jednu ideju (NT) i šemu 1. Odnosno, pravog IDEELNOG ni nemamo. Što je daleko od IDEALNOG. A REALNO NAM JE U SKLADU SA TIM.

A, kao što neko reče, nema praktičnije stvari od dobre teorije.

Neoliberalni savez radnog naroda Srbije

Trebalo je neko vreme da se te kockice slože, ali kada sam video kako i Jurij Bajec, jedan od ekonomista koji su u vreme DS bili aktivni, upozorava da nam, ako ne sprovedemo reforme, preti grčki scenario, kada se videlo kako skoro sve stranke ne mogu odoleti pozivu da se pridruže vladi (neprijatno im je da budu opozicija takvom programu), kada se vidi kako se preostala opozicija etiketira kao “sluge tajkuna” i “lopovi”, treba jednostavno sabrati dva i dva: mi smo ponovo u autoritarnom sistemu, u nekoj vrsti novog Neoliberalnog Saveza Radnog naroda i Poslodavaca.

Poslednju sumnju razvejao mi je ekonomski novinar u jučerašnjem 1na1 koji je rutinski kao neprijatelje reformi, tačnije “viruse”, “parazite” i “klijentelu” označio radništvo, službenike i poštenu intelegenciju koja stoji na putu napretka. Tu je najzanimljiviji taj diskurzivni kontekst – ni voditeljki emisije ni ekonomskom novinaru ne pada na pamet da “reforme” dovedu u pitanje. Kritika Danice Vučinić iscrpljuje se u tome da izrazi sumnju da će neophodne reforme Vučić sprovesti, ali ekonomski novinar je uveren da hoće. Sada mu ništa ne stoji na putu pošto ima “apsolutnu vlast”, a baš takva vlast je neophodna da bi se sprovele reforme koje su nužno “nepopularne”.

U pervertiranom obliku mi smo ponovo u komunizmu. Postoji ideološka monolitnost koja se prelila u natpolovičnu podršku jednoj stranci, silina podrške je tolika da i skoro sve ostale stranke moraju da se priklone, gube se razlike u programima, pa će SPS ‘ladno, samo zbog nekoliko ministarstava, ostaviti iza sebe svoj navodni “program”. Moram priznati da ovoliko prestrojavanje nisam očekivao. Apsolutnu vlast u stvari ne čine poliričari, nego spremnost tako velikog broja ljudi da igraju po novim pravilima. Drugim rečima, Blic je ovde problem, a ne Kurir, a i Vreme ili uostalom Press u kome je urednik bio pomenuti ekonomski novinar, koji su navodno opozicija, ali su se zalagali za u dlaku iste stvari koje su danas na dnevnom redu. Mi imamo problem sa političkom kulturom u kojoj je moguće da jedna ideološka priča bude tretirana na ovaj način od toliko širokog spektra aktera.

A kao i ideološki monolit komunizma i ovaj neoliberalni savez je nekoga isključio – u novi “radni narod”, sada ne spadaju , za promenu, radnici i javni sektor i, naravno, inteligencija, “poštena“. Oni koji rade i nisu paraziti su poslodavci i oni daju ton ovom novom neoliberalnom savezu. Iako je njihova ideološka priča suprotna nekadašnjem Savezu komunista, autoritarna matrica je skoro identična. I ovi ljudi govore zagledani u svetlu budućnost i znaju šta se “mora” učiniti po svaku cenu.

Tako, ako u sledećem periodu bude lamenata zbog malenosti opozicije i sve većeg deficita demokratije, treba se setiti da mi imamo sasvim dovoljno opozicije u odnosu na to koliko imamo alternativnog načina mišljenja. Ako svi misle na isti način, ako su svi za “reforme”, osim onih koji su neprijatelji naroda, opozicija je suvišna.

Novi vođa i novi pralament i nova malena opozicija posledica su dugo godina negovanog ideološkog jedinstva.

Čini se da je to razlog zašto nam se Azra čini ponovo aktuelna.

Azra: Nedeljni komentar

Čitam nedjeljni komentar koji jasno
kaže
tko ne misli ovako taj kleveće i laže
ljudi bez kalibra i bez ideje
ufuravaju nam istine crno bijele
investicije su probile plafon troše se krediti
svuda mnogo paranoje svi su do grla u krizi
a mi bi htjeli da budemo centar svijeta
kineski sindrom za mnoga ljeta
a ja
ja nemam dara
zabranjeno da se odgovara
šljakeri danas žive kao bubreg u loju
nitko ih ne dira dok stoički drmaju
lozu
penzioneri sjede mirno kao ptice na
grani
raj za moju staru vrte se tobogani
svako malo neko se pospe pepelom
po glavi
opreznost iznad svega budi pametan stari
a kaj ti tu mozes ne budi lud
oni budu tebe rista ravno na sud
moja mala nije nikad bila u Džambo
džetu
ne pada joj na pamet ona drži dijetu
klinci zure u TV i to po cijeli dan
oči su im četvrtaste kao ekran
ja se vraćam kući rano u pola šest
na prvom uglu konfisciram jogurte
udarac u glavu me brutalno dovlači
svijesti
ako ne slušaš kurvin sine nećeš ni
jesti