Neoliberalna logika, Etihad i Fijat

Evo jedne dobre ilustracije neoliberalne logike (Javno postaje privatno) u realnosti.

Saša Radulović ovako opisuje ugovore sa Fijatom i Etihadom i poslovanje  javnih preduzeća:

„Sa dolaskom Fijata porastao je izvoz ali i uvoz jer veliki deo toga uvozimo. Ugovor sa Fijatom je štetan. Umesto da napravite nešto što važi i za domaću privredu vi dajete samo jednom investitoru a sve ostale opropada. To je nastavak te politike. Tu nema promene. Srbija pokriva gubitke i Fijata i Air Serbia. Fijat u Srbiji ne posluje pozitivno. Ima profit ove godine zato što ima velike dotacije poreskih obveznika. Da njih nema, poslovao bi sa gubitkom. To su primeri štetnih ugovora. Etihad u Srbiji ima jako loš menadžmenti i u to sam se uverio. Vuku pogrešne poteze i napravili su veći gubitak nego što je JAT imao ranije. Tražili smo od javnih preduzeća da pokažu sve ugovore jer se tu krije masa malih partijskih firmi koje iz javnog sektora izvlače novac. Nijedno od javnih preduzeća nije dostavilo sve papire. Kada bi objavili sve štetne ugovore koje imaju javna preduzeća, bilo bi kristalno jasno kuda otiče novac.“

Iz Javnog u Privatno.

Neoliberalna logika

Zanimljivo je da se neoliberalizam, koji je često označen kao pojam koji je nejasan, zasniva na logici koja ima samo jedan član: Ako je nešto javno treba da bude privatno. Dakle,
J → P
Nije teško proveriti da li neoliberalna logika kod nas postoji. „Reforme“ o kojima se sada govori sastoje se od sleđenja ove logike:

Vučić: Kresanje javnog sektora, agresivno jačanje privatnog (naslov iz novina)

“Javna preduzeća treba privatizovati, skoro sva, a ne PUTINIZOVATI.” – tvit lidera NS Zorana Živkovića.

“Prednost jačanju privatnog sektora” (naslov u Politici)
Ova logika se predstavlja kao samorazumljiva. To su, navodno, reforme oko kojih postoji konsenzus, koje čekamo 25 godina i koje predstavljaju “izlečenje od socijalističkog samoupravljanja”.

U stvari, ova logika je pogrešna. Glavni razlog za to je u činjenici da su neke stvari u državi strukturni monopoli (pa je nemoguće obezbediti konkurenciju) ili predstavljaju neizbežne i korisne socijalne funkcije države (pa se ne mogu uvek naplaćivati) ili ne mogu biti zaista privatne jer predstavljaju infrastrukturu koju koriste svi (pa se sa njima ne može slobodno raspolagati) itd.

Takođe, sasvim je netačno da najrazvijenije zemlje slede ovu logiku. Na primer, Finska ima samo državno školstvo (najbolje u svetu), Norveška ima državnu telefoniju i naftnu industriju itd.

Važenje neoliberalne logike kod nas se obezbeđuje monopolom u medijima (koji svi plasiraju skoro isključivo neoliberalnu logiku) i klasičnim propagandnim sredstvima (na primer, strahom od bankrota ili obećanjem bolje budućnosti ili falsifikovanjem stvarnosti (tu spada često ponavljana rečenica da “privatni sektor finansira javni”).

Supremacija neoliberalne logike u našoj javnosti i u programima političkih stranaka je očigledna. Kao što se vidi iz gornjih primera, neoliberalnu logiku dele i vlast i opozicija i javnost u dominantnim medijima.
Alternativna logika neoliberalnoj je na marginama.