Logika političke scene Srbije

piše: Vladimir Milutinović

Potezi u političkoj igri uvek su povezani sa nekom logikom, bilo da se u logici traži opravdanje za njih ili su stvarno posledica neke logike. Logika je, pak, deo nekog znanja, a budući da je znanje ograničeno, moguće je skicirati logiku koja postoji na nekoj političkoj sceni. Ona će odražavati ukupnu političku prirodu i kulturu nekog podneblja, u ovom slučaju, Srbije.

Politička logika se u principu može podeliti na nedemokratsku (onu koje je u nekom partikularnom interesu) i demokratsku, odnosno, onu koja se zasniva na nekim univerzalnim (demokratskim) vrednostima. Na žalost, kod nas preovlađuje nedemokratska logika u raznim varijantama. Razlozi za to su i u ekonomskom sistemu i u autoritarnoj političkoj kulturi. Baš zbog toga, krenućemo od jedne logike koja je pokušala da prodrma ustaljena pravila u politici – logike belih listića. Ova logika suprotstavljala se i negirala preovlađuju nedemokratsku logiku na sceni – logiku lustracije (diskvalifikovanja drugih iz političkog polja).

Logika belih listića

Logika belih listića deo je slabašnog (po broju) sloja demokratske javnosti. Smisao ove logike je pokušaj da se negira logika lustracije, odnosno, postupak kojim se politčka prednost stiče diskvalifikovanjem protivnika. Beli listići pojavili su se onda kada je postalo jasno da se strahom od devedesetih (izjednačavanjem SPS i SNS sa zločinima devedesetih) štiti nedemokratski poredak koji se ogledao u kontroli medija, korupciji i neoliberalnoj ekonomiji. Belim listićima se pripisuje veliki deo odgovornosti za promenu vlasti 2012. godine, ali istina je u stvari da je kudikamo veći deo biračkog tela od onog na koji je mogla uticati javnost koja se zalagala za ovu opciju (ako je uticala na bilo koga) uskratio podršku tadašnjoj vladi i predsedniku. Logika belih listića pokušavala je da ukupnu logiku političke scene pomeri napred ka većem stepenu demokratičnosti političke kulture.

Međutim, ova logika stekla je već tada vrlo posvećene kritičare. Oni su političku scenu posmatrali kao još uvek opterećenu jednim centralnim pitanjem – diskvalifikacijom SPS i SNS zbog devedesetih – i oštro su se suprotstavljali logici belih listića, sa manjim ili većim (obično manjim) stepenom razumevanja smisla njihovih poteza.

Na izborima 2014. beli listići su kao opcija glatko otpisani, bilo kao postupak koji bi imao za rezultat veći broj poslanika najjače stranke, bilo kao opcija koju niko ne zastupa. To je još jednom pokazalo da su demokratski oblici logike u toj meri suprotni dominantnoj autoritarnoj kulturi da u stvari nisu ni prepoznati kao demokratski od većeg dela javnosti.

Ishod izbora iz 2014. i apsolutna pobeda SNS naizgled je dala pravo kritičarima belih listića. Apsolutna pobeda na izborima zaista je počela da proizvodi efekte apsolutne vlasti (vlasti koja nema nikakvu značajnu opoziciju). Međutim, ono što je kritičarima promaklo je da je ova apsolutna vlast s jedne strane posledica izborne strategije sadašnje opozicije koja se zasnivala na lustracijskoj logici. A sa druge strane, novi apsolutizam koji je stupio na scenu zasniva se na istoj logici političkog poretka čiji su temelji uveliko postavljeni za vreme prethodnih vlasti – neoliberalnoj logici.

Neoliberalna logika

Neoliberalna logika je idejna osnova za sistem koji je dizajniran da bude u interesu povezanih lica koji imaju političku ili finasijsku moć. Osnova te logike je logika privatizacije – glavne koristi u sistemu izvlače se iz privatizacije javnih resursa, bilo kroz korupciju bilo kroz stvarnu privatizaciju preduzeća. Neoliberalna logika je bila na snazi i pre izbora 2012. godine i zanimljivo je da su nove vlasti te izbore dobile na propagandno anti-neoliberalnoj platformi – glavna parola je bila parola protiv korupcije kao jedne od glavnih osobina neoliberalnog poretka. Drugi izbori 2014. godine dobijeni su na istoj matrici, s tim da su poruke postale sasvim apstraktne, na primer trebalo je izabrati narodnu vladu, a ne “vladu tajkuna”. Pa ipak, druga apstraktna poruka najavljivala je “bolne reforme” što je refren po kome se prepoznaje neoliberalni poredak već godinama. Sve u svemu, sadašnji trenutak predstavlja trijumfalni povratak neoliberalne logike, u tolikoj meri da se sadašnja vlada može smatrati za rekonstrukciju vlade Mirka Cvetkovića. Ona se bavi istim temama (prodaja Telekoma) i još snažnije se zalaže za privatizacije i podršku privatnom sektoru od te pretprošle vlade.

Može se reći da se poredak posle kratkih peripetija sa belim listićima i propagandnim anti-neoliberalizmom vratio još zaoštreniji i jači. Sada su neoliberalne mere podržane mogućnostima koje ima izvikani “vođa”, apsolutnom većinom jedne stranke u parlamentu i novozadobijenom oštrinom sa kojom se otpisuju svi obilici kritike, bilo političkih, bilo ekonomskih mera. Nova vlada je rezultat dugogodišnjih napora da se “bolne reforme” učine prihvatljivim.

Epilog

Sadašnji poredak je suma efekata ovih logika. Beli listići mogu biti zadovoljni činjenicom da nacionalizam više nije osnova politike nijedne parlementarne stranke. To još ne znači da nacionalistička logika nije prisutna u javnosti – ali ona je svedena na pitanja “identiteta” i nema efekata na zvaničnu politiku. Sistem je stabilan u smislu da je okrenut “ekonomiji” i da se pitanja teritorijalnih sporova koja su hranila nacionalizam, stavljaju na stranu, što je i bio cilj. S druge strane, ako posmatramo šire efekte pokušaja da se promoviše demokratska logika mora se konstatovati relativan neuspeh. Neoliberalna logika je još uvek apsolutno dominantna. Kao što ne postoje nacionalističke stranke u parlamentu, tako ne postoje ni ne-neoliberalne stranke u parlamentu.

Snažan protest zbog toga što imamo premijera iz devedesetih na vlasti u toliko je zanimljiv jer propušta da vidi dve bitne stvari: taj premijer se praktično odrekao necionalističke logike, ali je još snažnije pojačao logiku sistema koji je ustanovile i simbolizovale vlade koje su mu prethodile.

Kada Vučič poručuje medijima “idite na tržište”, kada najavljuje novi Zakon o radu, kada se zalaže za privatizaciju Telekom i EPS-a, kada “bolne reforme” uzima za moto – on je nastavljač iste one politike za koju po njemu nikako nije trebalo glasati 2012. godine, a protiv koje njegovi današnji kritičari u većini nisu imali ništa.

U to ime, živeli!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s