Operaciona sala

piše: Stefan Aleksić

I pre nego što se nova vlada formirala, i pre nego što uopšte znamo ko će biti u njoj, započela je i kampanja baražnog pripremanja stanovništva na „krv, znoj i suze“: izgleda da smo u tolikoj buli, da nam nema druge nego da legnemo na operacioni sto, pa kud puklo. Na primer, jedan video na jutjub kanalu nagoveštava da je počela kampanja za donošenje novog zakona o radu koji će biti veoma sličan onom koji je predlagan krajem prošle godine. Jedina razlika je glavni zagovornik: to je u prošlom mandatu bio Saša Radulović, sada će biti Aleksandar Vučić. Ključna razlika, mora se priznati, jer Radulović je trebao biti marginalno značajan ministar, doveden da bi šest meseci bio ikebana poput Krstića, dok je Vučić trenutno najmoćniji političar u Srbiji i pošto je on odlučio zakon će biti donesen a diskusije neće biti. Pomenuti video je urađen krajnje amaterski, pretrpan je primitivnim i uvredljivim stereotipima prema radnicima ali i citatima nekih od političara a najzapaženiji je svakako budući premijer. Sudeći po amaterizmu i pojavi Vučića iz vremena dok je bio potpredsednik vlade, rekao bih da je u pitanju projekat (omladine) SNS-a kao korak u pripremi terena za donošenje serije novih zakona i politike štednje.

Sve češće se pominje i uvrnuta ideja da se otpremnine radnika koji će biti otpušteni iz javnog sektora poklone privatnicima koji te radnike zaposle. Da će to ići kao što je išlo i sa subvencionisanjem radnih mesta za vreme NIP-a, to jest da će „privatnici“ zapošljavati ljude tačno onoliko koliko bude ugovorna obaveza i da će ih posle šutnuti na ulicu a zadržati onaj novac od otpremnine i sav profit koji su im radnici svojim radom ostavili, ne treba sumnjati. Izgleda da krv, znoj i suze nisu predviđeni za sve. Pominje se i povećanje starosne granice za odlazak u penziju, pominje se smanjenje primanja u javnom sektoru, smanjenje radnika u javnom sektoru i tako redom.

Sasvim „slučajno“, baš ovih dana je u Politici postavljeno i eksplicitno pitanje: da li bi Vučić mogao da bude srpska Margaret Tačer i da izvede reforme poput onih koje je ona izvela u Velikoj Britaniji? Sve se, naravno, dešava u globalnom kontekstu i od njega nema bega a upravo je Margaret Tačer bila ključna politička figura koja je početkom osamdesetih uspostavila novu globalnu paradigmu, pa je razumevanje njenog manevra ključno.
Uspešnost njenih reformi je u najmanju ruku problematična. Istina je da su tokom osamdesetih i devedesetih Britanija i SAD prošle kroz pravi ekonomski bum, ali tom bumu su kumovale i neke objektivne okolnosti: otvaranje Kine, Indije, Brazila i istočne Evrope kao ogromnih tržišta i izvora ekstremno jeftine radne snage, pojava radikalno novih tehnologija (kompjutera), posledični supersonični porast produktivnosti praćen stagnacijom zarada što je omogućilo vrtoglave profite i slično. Komotno bi se moglo tvrditi da bi osamdesete i devedesete bile privredna belle epoque i bez Regan/Tačer reformi.

Međutim, ne treba zaboraviti ni još jednu činjenicu: nisu svi profitirali od tih reformi. Iz pozicije onih koji su bili gubitnici, Margaret Tačer je upropastila Britanske sindikate i radništvo: to dokazuje i duboka podeljenost Velike Britanije koja je izbila na videlo prošle godina, prilikom njene sahrane. Polovina je tugovala za gvozdenom Lejdi, druga polovina je slavila smrt „kučke“ (a pitanje je koja je grupa bila veća).
Moglo bi se, međutim, reći da su privredni fenomeni SAD-a i Velike Britanije postignuti „na kvarno“: Tačer i Regan su videli brisani prostor i zatrčali se poput nekoga ko se zatrči dok ostali ne gledaju pa tek kad dobrano odmakne, vikne start. Njihove reforme su kao svoju ključnu komponentu imale kršenje jednog društvenog ugovora gde je jedan od najvažnijih standarda bio da država i radnici (oličeni u sindikatima) pregovaraju, odnosno negovanje i postojanje socijalnog dijaloga. U slučaju Margaret Tačer i Regana pregovori sa sindikatima su bili opcija koja je u startu bila isključena, jer su oni bili ozbiljna brana pred krajnjim ciljem: pojeftinjenjem cene rada.

Ekspresna liberalizacija tržišta i smaknuće sindikata naglo je pojeftinilo radnu snagu (a to je ono što je ključno), napravilo bolje uslove poslovanja u te dve države i uslovilo evidentni dash, ali samo privremeno, jer veliki broj država im se pridružuje u deregulaciji, smanjenju uticaja sindikata i pojeftinjenju rada. Globalni kapital je jurnuo u tržišta gde je naglo pojeftinio rad a posledica toga je i rast – ono što se uzima kao argument za praktikovanje slične agende.

Jednom rečju, nametnut je tempo, a za ostale države ne priključiti se trci značilo je ostati pozadi.
I tako su ostale države bile primorane da prate trend, jer bi u suprotnom kapital iscureo u druga tržišta pa je otpočela opšta trka do dna: uslov opstanka na tržištima je sve radikalnije pojeftinjenje rada, ali ono nikad više ne može proizvesti rast uporediv sa rastom SAD i Velike Britanije osamdesetih i devedesetih, sem u slučajevima ekstremnih demografskih prilika. A ne može proizvesti rast zbog toga što sve države smanjuju cenu rada, pa se osetna razlika u odnosu na konkurentska tržišta ne može postići. Ako se ne varam, takva situacija se naziva tržište marginalnog profita.

Tačer i Regan su uradili još jednu stvar koja je po tadašnjim merilima bila neprihvatljiva jer su koristili državu kao mehanizam jedne klase: vlasnika kapitala (toliko i o tome da su kapital i država u antagonističkom odnosu: lassaize fair samo negde ali za to vreme davite radnike i sindikate i vadite nas kad zabrljamo), i to najviše u procesu uništavanja sindikata. Ona je manipulacijama uništavala sindikate i time se pozicionirala kao otvoreni neprijatelj radnika, iako po definiciji ni jednom od svojih građana ne bi trebala biti neprijatelj. Valja primetiti i da argumentacija protiv sindikata nije politička argumentacija (na primer: „nemate prava da se sindikalno organizujete zbog toga i toga“) već je pragmatička („loše je za sve kada se sindikalno organizujete“). Ovakva argumentacija je odraz strateškog zavadi-pa-vladaj pristupa u ratu protiv sindikata jer se tako mobiliše stanovništvo, zbog čega i dolazi do nesolidarnog stava običnih građana prema radnicima koji štrajkuju.

Kao što je bio slučaj sa socijalnom državom, država neoliberalizma je i dalje redistributivni mehanizam, razlika je jedino u koje ime se preraspodela vrši. Socijalna država raznim mehanizmima smanjuje profite i razliku smešta u javne servise u ime mogućnosti emancipacije siromašnijeg dela društva i društvene pravde. Neoliberalna država osiromašuje stanovništvo da bi rad bio jeftiniji i da bi se profit vlasnika kapitala maksimizovao, a sve u ime povećanja efikasnosti. Odluka o tome koji od ovih modela želimo trebala bi biti odluka koju donose građani, a pretpostavljam šta bi gotovo uvek bio rezultat. I baš zato se put u neoliberalizam opravdava kao nužnost i zato se on ne predstavlja kao stvar izbora, već moranja.

Advertisements

2 thoughts on “Operaciona sala

  1. Vi ste promašili za deceniju. O kakvom se „otvaranju Kine, Indije, Brazila i istočne Evrope kao ogromnih tržišta i izvora ekstremno jeftine radne snage, pojavi radikalno novih tehnologija (kompjutera)“ radi u prvoj polovini osamdesetih kada su Tačerova i Regan došli na vlast? To se sve desilo početkom devedesetih.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s